:

:

TV Most

Foto: UNS

clock

Jul 10, 2018   17:55

0

101

Ubistvo novinara Stokuće u Prištini 19 godina bez istrage


Od tada policija se nije bavila ovim ubistvom. Istrage nikada nije bilo.



Istraživanje Udruženja novinara Srbije otkriva i da je ova prijava policiji UNMIK-a "nestala" iz njihove arhive, što se pravda "promenom dužnosti i selidbom". Podataka o ovom ubistvu nema ni u Euleksu, nema ga ni Specijalno tužilštvo Kosova, niti srpsko Tužilaštvo za ratne zločine. I pored toga što UNS godinama unazad podseća na ovaj zločin, najbližeg rođaka, Momirovu sestru Branku Damnjanović, za 19 godina od kako je njen brat ubijen nije pozvao nijedan istražni sudija.



- Jedino što ga se vi novinari setite, kaže ona u svedočenju za UNS.



Vreme smrti



- Moma je imao 50 godina, nije bio oženjen i živeo je sa mamom u naselju gradić Pejton, a mi u pešačkoj zoni Prištine. Po dolasku međunarodnih snaga, juna 1999, ostali smo u gradu jer nikome ništa nismo skrivili. Nismo izlazili napolje, ali su nam pomagale komšije. Kada bi se pred ulazom razdrali ljudi sa puškama: Jel ima u zgradi srpskih svinja? Oni bi odgovorili, nema, prođite. Međutim, krajem avgusta mama se razbolela i morali smo iz Prištine. Moma nije hteo. Neće mene niko da istera, neću da idem, došla je međunarodna zajednica i rešiće se to, ponavljao je stalno. Iz Niša smo ga zvali svakodnevno, ali nije pričao o problemima. Sećam se jasno, kada smo se konačno smestili u selu kraj Niša, pitao je mog supruga Slavka - kako bi bilo kada bi i ja došao.



To je bilo nekoliko dana pred ubistvo.



- Bio je 21. septembar. Moma se nije javljao na telefon. Zamolila sam kolegu da ga obiđe, sada mislim da je već znao šta se Momi desilo. Uveče nas je pozvao kum iz Beograda, tiho upitao - jeste li gledali B92? Ako niste, idite kupite novine. Bila je samo kratka vest da je Stokuća ubijen u ulici Đure Jakšića u Prištini. Bol je bio neopisiv, šok, neverica. Kolega iz Prištine mi je odmah rekao da će mi pomoći, ali mi je kazao nemoj slučajno da sa tobom dolaze muž i sin. I nemoj da oblačiš crninu dok ne pređeš Merdare. U Prištini sam pravo otišla u Centar za mir i toleranciju, gde mi je jedna devojka, Stokuća se isto prezivala, pomogla.



Metak kao dokaz



Iz Centra za mir i toleranciju, seća se Branka Damnjanović, organizovan joj je odlazak u bolnicu sa pratnjom.



- Moma je bio pokriven. ÄŒim sam podigla čaršav, prepoznala sam ga. Rekli su mi da moramo do policije. U kancelariji je bio jedan stranac i devojka, prevodilac. Izvadio je metak iz fioke i pokazao mi ga. Tim metkom je ubijen, rekao mi je. Pitala sam da li je to metak iz očevog pištolja? Rekao je ne. Taj pištolj smo našli u vašoj kući. Pucano je iz drugog.



Branka svedoči, da su je na njenu molbu, potom odvezli do porodične kuće, na mesto gde joj je ubijen brat.



- Naša kuća je imala dva ulaza, s prednje i zadnje strane. Kada smo ušli sa te zadnje, u kuhinji i predsoblju je sve bilo ispomerano, kao da su se tu gurali. Na podu Momine sobe su bili njegov džemper i pantalone. Tek kasnije sam shvatila su prekrili fleku krvi. Nisam primetila da je išta više preturano, pokradeno. Rekli su mi da je ovo mesto zločina, da ne diram puno, ali mogu da uzmem nešto od Mominih stvari. Pod tim stresom sam uzela nešto garderobe i novinarsku akreditaciju Politike od koje se nije odvajao. U Prištini nisam mogla da ga sahranim. Episkop Atanasije Jevtić mi je rekao da mogu da ga sahranim u Gračanici i dao mi belu košulju da obučem Momi.



Prijava nestala



Ni posle godinu dana od policije nije dobila nikakvu informaciju o ubistvu brata. Krenula je sama da traži.



- Ja jesam odmah pitala da li znaju ko je ovo uradio? Da li znaju ko je javio šta se dešava u Mominoj kući? Ali, odgovora nije bilo. UNMIK policija mi je dala papir koji sam morala da ostavim u bolnici kada sam preuzimala telo. Tada sam se kući vratila sa jednim dokumentom, sa umrlicom. Naredne godine, sa komšijom Albancem, otišla sam u policiju da pitam za istragu, da tražim neki odgovor. Prvo kažu dokumentacije je izmeštena, idite u arhivu u bivšoj školi Vladimir Nazor, tamo onda mi odgovore: ne, nije kod nas, idite na drugo mesto. Niko nije hteo da mi izađe u susret, sve dok konačan odgovor nije bio - nemamo ništa od dokumentacije. Tek tako - nema!



Na sam pomen imena, u porodici Momira Stokuće, svima kreću suze. Do danas, kažu, ne mogu da prihvate njegovu nasilnu i neobjašnjenu smrt. Materijalnih uspomena na njega je malo. Diploma Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu, jedna fotografija mladića zagledanog u slike, isečci Književnih novina i Politikina legitimacija u plastičnom omotu, onako kako ju je Branka Damnjanović podigla sa poda porodične kuće.



- Uvek je nosio aparat sa sobom, bio je njegova ljubav. Imao je malu labaratoriju u kojoj je razvijao fotografije. Voleo je ljude. Slikao ih je kako zamišljeni sede, u pokretu. Obožavao je planinarenje i celo Kosovo na nogama prošao, slikao je prelepe pejzaže. Voleo je da čita. U našu kuću su stalno poštom stizale knjige. Obožavao je i pisao je za Književnu reč. I tako obrazovan čovek da bude, tako naivan. Da tako ostane...


Izvor: B92

0 Komentara

Postavi komentar

Napiši svoj komentar ovde. Tvoja email adresa neče biti vidljiva