TV Most

Ako nećemo mi koji smo na Kosmetu rođeni, da negujemo sve ono što je u naše korene ugrađeno... Sve ono što je iz tih korena, u izdancima niklo. Procvetalo. Plodove dalo... Ko će o tome da svedoči!

 Mi, koji smo izdanci, na nama je amanet da čuvamo baštinu. Ali, otuđili smo se. Oneljudili. Da nije tako, bilo bi lako. Bilo bi, lakše...

Beležimo ove reči glumca Milana Vasića, posle veličanstvene promocije njegove pesme i spota "Poleteo soko sivi", koja je već poletela do neslućenih visina. Iskrena. Iz nedara iznedrena, uzvisila se, kao sami sivi soko, u visine. I daljine. I udarila i u najtvrđa srca. I dosegla do - kraja sveta.

- Želeo sam ovom pesmom i spotom da pošaljem poruku o lepoti Kosova i Metohije, uzvišenim vrednostima na kojima je nastao kosovski mit, koji pokreće i na krilima sokola, simbola slobode i samo njemu dostupnih visina, nosi našu slavnu prošlost, poput sokolara Nemanjića - uvodi nas u priču Milan Vasić, pre svega pozorišni, filmski i TV glumac, a pevač kome je predodređena ova uloga: rođena u kosmetskom zavičaju. U pomoravskoj ravnici Kosova. U Kosovskoj Kamenici i Velikom Ropotovu, gde je rođen i gde, uprkos svim nedaćama, žive njegovi roditelji LJubomir i Olivera, verni kućnom pragu i vekovnom ognjištu.

- Nema veće sreće, kada te oni, najmiliji, zagrle na ognjištu koje vole i čuvaju - kaže nam, kada smo ga upitali: Šta je to sreća za tebe, Milane?

- Zato, tamo, u Veliko Ropotovo kod Kosovske Kamenice, odlazim stalno. Kada bih računao, bilo bi to, možda, svakog vikenda. Oni me čekaju. I jedva čekaju da dođem. Grlimo se. Osećam toplinu njihovih dlanova. Toplinu poljupca. To je, ta, istina. Istina o porodici, vrednost koju stalno ističem i, imam pravo da je ističem, jer o njoj svedočim. Nema nigde takve topline kao u porodici. Kad se uoči Božića okupimo, na primer, kad "zamirišu" naši običaji. Bdenja, posle se razlegne i pesma. Tata LJubomir voli, ove, novije. Mama Olivera... Od nje sam naučio i na nju sam, glasom, povukao naklonost staroj, pomoravskoj pesmi. Ali, kada se okupimo, pesma je jedna. Naša. Porodična. NJih dvoje, moje dve sestre, njihova deca, to je čudesna lepota. Porodica je koren. Porodica je istinska vrednost. Mi se ne predajemo, mada, otuđio se narod. Zaboravio se. Korenje i istinske vrednosti našeg trajanja zametnuo i zaturio.

Milana Vasića, već zrelog glumca o kome je i Siniša Pavić nedavno kazao da je jedan od najboljih, danas, "ulovili" smo između veličanstvene promocije njegovog spota "Soko" i priprema za put na, a gde će drugde, nego na Kosmet. Sutra, već, pa u utorak i sredu, Prištinsko narodno pozorište, čiji je član ansambla u Velikoj Hoči, Osojanu i Goraždevcu obradovaće decu srpskih povratnika i onih koji su tamo ostali, predstavom.

- Srećan sam zbog toga... Srećan da ima našeg naroda koji ne napušta svoja ognjišta uprkos svim nevoljama - govori nam Milan Vasić. - Vi možda ne možete da zamislite kakva je radost susretanja sa tom decom.

Vraćamo se na vreme progona i pogroma srpskog naroda sa Kosova i Metohije. Nije Milanu Vasiću do te priče. Mi znamo: izgnani iz rodne kuće u Velikom Ropotovu Vasići su proveli u zbegu, dve godine. U Vranju su ih primili neki divni ljudi. Vratili su se, kada i nije bilo uslova za povratak. Ali, nikome nisu bili dužni ništa. A, mnoge albanske porodice zadužili su, dobrotom. Poštovali su ih Albanci. Poštuju ih i danas. Ne smeta im kad Ljubomir, Olivera, njihove ćerke i Milan zapevaju, jer je pesma u njihovoj kući vazda bila - pesma koja nikoga ne dira. Koja ne vređa. Majka Olivera bi povela onu, staru: "Ej, navali se crni oblak", a onda bi joj se pridružili LJubomir i deca. Olivera i LJubomir su čudo! To svi, ne samo u Velikom Ropotovu, nego u celom Pomoravlju znaju. Samo tako dobri i plemeniti ljudi mogli su da iznedre ovo čudo od Milančeta.

- Ja sam, zapravo, talenat za pesmu, dert i sve što uz to ide, nasledio od dede Stojana - vraća se sećanje Milanu. - On i ja, nekad, kao moj LJubomir i ja, sad, tako smo umeli da napravimo štimung. Voleo sam tog, mog dedu Stoleta. Vazda šajkača i kad šajkača nije bila popularna. Voleo sam i volim tu šajkaču. Miris zemlje koju je donosio na opancima. Voleo sam sve što je i on voleo. Baš smo se voleli. NJegove poruke i njegove pouke pamtim i sledim. Možda me je to, kao i roditeljsko, porodično, opredelilo da volim i ja ovo naše.

Vraćamo priču na susrete sa roditeljima koji čuvaju ognjište u Velikom Ropotovu, Kosovska Kamenica, Kosovsko Pomoravlje. Milan priča da je najsrećniji kad otvori vrata rodne kuće i zatekne nasmejane roditelje. Dočeka ga pogača, neponovljivi miris koji ga prati i u odlasku. Najtopliji zagrljaj koji ga snaži. To je pokazao i u spotu "Poleteo soko sivi". Ove sekvence upravo su, kada je bila promocija u Beogradu, pokrenule gotovo opipljive emocije.

- Baš je lepa ta naša kuća u Ropotovu - neodoljiva je Milovanova poruka.

A, mi smo živeli u toj slici koja je rasplakala publiku, kada u spotu u ambijentu iz nekog davnog vremena, roditelji snažno grle sina nad kojim, kao da se nadvio onaj crni oblak iz pesme koju je i Milan zapevao.

- Moji roditelji čuvaju naše uspomene. Fotografije kad smo sestre i ja bili deca. Čuvaju naše knjige. Moje postere iz filmova. Čuvaju našu zajedničku ljubav prema ognjištu. I ja, kad se vratim tamo, a stalno odlazim, jer da ne odlazim, ne bih imao ovoliko snage i energije - vraćam se u najlepše dane svoga detinjstva.

Ponovo, pesma i spot "Poleteo soko sivi".

Odjekuju dečanska zvona. Ali, čini se, ne ječe kao ona Darinke Jevrić. Ova, čini se, odjekuju. Zovu. Da ognjišta omeđena drevnim srpskim svetinjama ne ostanu pusta.

Draganac kao svetionik

Na putu kosmetskog Pomoravlja glumac Milan Vasić svrati i pomoli se u manastiru Draganac, svetioniku srpskog naroda u ovom delu naše pokrajine. Manastiru koji je sveća između neba i zemlje, za herojski narod koji nije odstupio i ne odstupa sa svojih ognjišta. Ovde je jedan od stubova opstanka i doskora iguman manastira Ilarion, odnedavno vladika i episkop novobrdski. Ustoličenje ovog vladike ohrabrilo je i najslabije da ima nade.

Izvor: Novosti online; Foto: Novosti online/privatna arhiva