TV Most

Najesen će dve godine, kako je Sveta Petka u selu Uliju, tu odmah iznad Leposavića, ponovo ženski manastir. Nakratko je u ovoj svetinji iz 13. veka bilo bratstvo, da bi uz blagoslov vladike Raško-prizrenske eparhije Teodosija i uz podršku protojereja stavrofora Milije Arsovića, arhijerejskog namesnika, u manastir pre skoro dve godine došle mati Nina, igumanija manastira i mati Julijana, piše Politika.

Manastir Sveta Petka, jedan od dva ženska manastira na severu Kosmeta, vekovima je na brdu Gradac, na 560 metara nadmorske visine podno visova Kopaonika, okružen kućama vrednih Ulijanaca.

Asfaltnim putem se stiže do manastira posvećenog Svetoj prepodobnoj mučenici Paraskevi- Rimljanki, za koji ne postoje precizni pisani podaci o izgradnji i ktitoru crkve.

"Smatra se da temelji datiraju iz Srednjeg veka, a kao svedočenje tome uzima se Banjska povelja svetog kralja Milutina. U povelji se pominje selo Ulije sa Crkvom Ulaska Hrista u Jerusalim - Cveti, koje kralj, pored ostalih sela daruje manastiru Svetih arhiđakona Stefana u Banjskoj. Kao i mnoge druge i ova crkva je srušena pred naletom Turaka“, govori nam tiho mati Nina, igumanija manastira, dok sedimo u obnovljenom konaku, gde sve odiše mirom, čistinom i toplinom.

Zahvaljujući ovom malenom sestrinstvu, koje je, čini se sam Bog poslao - Nini i Julijani, koje su zajedno 17 godina, od studija u Beogradu, do dolaska u Svetu Petku, konaci i crkva, ali i manastir dobijaju savim novu odeždu.

Biva nam i neprijatno dok pred nas iznose svakojaka posluženja. Od gibanice, raznih kolača, do čaja i soka koje same prave od kora narandže i limuna.Kako je vreme berbi čajeva, uskoro kreću da po okolnim brdima beru glog, zovu, hajdučku travu... Cvet majčine dušice i koprivu već suše. Od koprive i livadskog zelja spremaju sebi obroke.

Sve ove dve sestre po Bogu umeju i mogu. Vredne, odvažne, hrabre, dotle da se uhvate u koštac i sa najtežim građevinskim poslovima koji su se na konaku i samoj crkvi izvodili.

"Kako je konak izgrađen na klizištu, došlo je do pucanja celog objekta. Morali smo da odradimo potporne zidove, drenažu oko konaka i kompletnu hidroizolaciju. Radovi na konaku su rađeni celo prošlo leto“, govori mati Nina, igumanija manastira, dok mati Julijana zvonko dopunjuje da treba da se zameni  kompletna drvena  stolarija, koja je vremenom počela da "puca“.

Nasmeja nas kad čusmo da se igumanija Nina pela na krov crkve, da proveri kako radovi idu.

Netremice gledamo, čas u igumaniju Ninu, čas u mati Julijanu, čijim se dolaskom 8. septembra 2018. vraća molitveni život vernika, pa ovaj hram postaje mali za sve one koji dolaze na bogosluženja i poklonjenje čudotvornoj ikoni prebodobnoj mučenici Paraskevi.

Objašnjavaju, da je za vreme episkopovanja blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, a da bi se izbeglo kršenje časnog posta i skrnavljenje Velikog Petka od strane komunista, odlučeno da se kao hramovna slava  praznuje Sveta prepodobn mučenica Paraskeva Rimljanka, 8. avgusta.

Mnogi na ovaj dan proslavljaju „malu slavu“, a toga dana, porta manastira „Svete Petke“ je tesna da primi sve one koji bi da ovaj praznik proslave sa sestrinstvom i monaštvom Raško prizrenske eparhije, kao i narodom ne samo sa severa Kosmeta, već i iz Srbije, koji su čuli za čudotvorne i isceliteljske moći svetiteljke.

„Za monašku slavu smo uzele 27. oktobar“, kazuje igumanija Nina, dok je podsećamo da mnoge porodice u leposavićkoj parohiji slave taj dan kao „veliku“ krsnu slavu, koja je u narodu poznata kao „Petkovica“.

Došli smo u vreme dok još traje pandemija koronaviorusa, pa verujući narod u manastir ne dolazi kao pre 15. marta, kada je proglašeno vanredno stanje i uvedene su vanredne mere.

Jutrenje i večernje bogosluženje se u manastiru redovno služe, a čitanje akatista Svete Petke, po bogosluženju petkom.

Bogosluženja drže sveštenici iz Leposavića

Izlazimo napolje, dok nas zapljuskuje vreo majski dan. Idemo ka crkvi, koja je zahvaljujući sredstvima Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ali i verujućem narodu proširena za 30 kvadrata.

"Obnovom bogosluženja počeo je da dolazi sve veći broj vernika. Javila se potreba za proširenjem crkve, a kako je stari deo zidan silikatnim peščarom, pronašli smo isti kamen prema selu Dren, u tamošnjoj Drenovskoj reci. Za realizaciju oba projekta, konaka i crkve, novac je dala Kancelarija za Kosovo i Metohiju, ali i dobar deo privrednika, gde moramo da izdvojimo Radoša Petrovića iz Kosovske  Mitrovice i Biljanu Nikolić iz Beograda. Pored njih ima mnogo vernika koji su se svojim prilozima uvrstili u ktitore i priložnike“, kazuje igumanija Nina, pred novosagrađenim delom crkve, koji tek treba da se freskopiše, objašnjavajući da je zidano srednjevekovnom tehnikom, gde je kamen zidan, a ne lepljen.

Kada se ukinu vanredne mere na Kosmetu i prelazi otvore, u crkvu će biti dopremljen novi ikonostas koji će ovoga puta biti od kamena, a od kamena će biti i časna trpeza.

Nema zamisli koje ovo sestrinstvo ne može da ostvari. U planu im je da do slave u avgustu, kada dođe i do 170 gostiju, mermerom zamene i pod crkve, a planiraju i da započnu gradnju kaskadnog zida, u delu koje se oslanja na brdo, koje je na samo nekoliko metara od manastira.

Pune su ideje ove dve mlade mohaninje, koje su stalno u poslu. Mati Nina, kad god ima vremena radi u ikonopisačkoj radionici, gde se ikone rade jajčanom temperom na dasci, a pozlaćene su 24. karatnim zlatnim listićima.

Čujemo da će igumanija da radi ikone za ikonostas, a već ima narudžbine za prodaju u inostranstvu. Objašnjava nam tehniku srednjovekovnog  ikonopisanja, dok usput saznajemo da je studirala istoriju umetnosti, ali da je zbog ljubavi prema monaštvu napustila fakultet na trećoj godini studija.

Sa 22 godine, igumanija Nina, Beograđanka, otišla je u manstir Končul, gde je i zamonašena.

Mati Julijana, rodom iz Kosovske Mitrovice, napustila je Beogradski univerzitet, studije srpske književnosti kao apsolvent i isto sa 22 godine, „posvećuje sebe Bogu i Končulu, gde prima postrig“.

Svojim krojačkim umećem, ima zaduženje da u krojačkoj radionici, tu u manastiru brine o održavanju odežde za vladiku, ali šije i za njih dve, kao i sve što je potrebno za ovu svetinju.

Pune su ideja ove dve monahinje, koje kažu „našle smo se duhom i temperamentom, mislimo i dišemo kao da smo rođene sestre, a naše porodice su se sprijateljile i okumile“.

Imaju u planu da u konaku pored monaških kelija srede  i sobe za goste, da urede gostoprimnicu, da naprave poseban ulaz za vernike koje bi put vodio pravo u crkvu, da dogodine podignu plastenik, da uspeju da nabave sredstva za sušionicu čajeva, voća....

Sa mati Niniom i Julijanom, koje nisu skidale osmeh s lica, vreme je očas proletelo.

Već je uveliko grabilo popodne, dok smo se spuštali ka centru Leposavića, dok su dolinom Ibra  odzvanjala zvona sa Svete Petke i sa Hrama Svetog Vasilija Ostroškog , koja kao i u svim svetinjama Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji zvone na svaka dva sata. Zvoniće sve dok ne prođe „zlo“  koje je zahvatilo svet. 

Izvor: Politika,KosovoOnline