TV Most

U ekskluzivnoj ispovesti za Press popularni Nele do tančina objašnjava zbog čega je prošle nedelje odlučio da dođe u Sarajevo, ali i komentariše zastrašujuće poruke koje su se na društvenim mrežama i portalima mogle pročitati odmah nakon što je „provaljen“ njegov tajni dolazak u rodni grad.

Zajebancija

- Sve je, kao i uvek, počelo iz zajebancije. Nakon divne promocije moje knjige na Jahorini, u hotelu „Bistrica“, društvo se malo opustilo i uz šalu i pesmu pade ideja da se sutra u pristojnom broju spustimo u Sarajevo u jedan restoran sa vrhunskom klopom. Ja ih podsetih da moja malenkost nema neku naročitu reputaciju u tom gradu te da ne bih bezrezervno podržao tu ideju. Euforija je, međutim, savladala zdrav razum, te je krenulo ubeđivanje da bih i ja, nakon toliko godina, trebalo da se vidim sa Sarajevom. Na moje pitanje šta to treba da vidim, nikada nisam dobio uverljiv odgovor. Ali, nakon treće ture i fenomenalne meze, osetih da me društvo gleda kao na „patribrejkera“: „Svi hoćemo u Sarajevo, a ti jedini nećeš.“ To probudi avanturistu u meni. Pristadoh, uz opkladu po kojoj, ako me niko ne prepozna, ja plaćam sve u kafani, a ako se dogodi neko sranje, oni račun preuzimaju na sebe – priča Nele.

Dodajući da se na prvi odlazak u Sarajevo, nakon 23 godine, odlučio i zato što je bila nedelja, što je na ulicama bilo malo prolaznika te da se restoran u koji je otišao sa svojim društvom nalazi u mračnoj i uskoj ulici, Karajlić ističe da je, uprkos svim merama „predostrožnosti“, odmah po dolasku bio prepoznat.

Dobio opkladu

- Samo što smo se parkirali ispred samih vrata restorana, kraj nas prođoše dva momka za koje sam odmah osetio da donose nevolju. Oni me prepoznaše. To sam, barem, u ovih trideset i kusur godina, koliko je stara moja popularnost, naučio da osetim. Zatim skrenuše na obalu i trčečim korakom nestadoše u susednoj ulici. Uđosmo u restoran i tu poče onaj lepši deo večeri. Sve je bilo u najlepšem redu dok se ne pojavi konobar koji nam reče da napolju stoji nekoliko ljudi koji sebe nazivaju novinarima. Pitaju da li mogu pričati sa Neletom. Slavodobitno sam zaključio da sam dobio opkladu! Poslasmo im poruku da dođu za pola sata, znajući da je to najjednostavniji način da ih se barem na trenutak oslobodimo. Nekoliko minuta kasnije, rekoše nam da je neki lokalni portal objavio vest da sam u Sarajevu. Ni to nije omelo dobro raspoloženje. Ali, meni đavo više nije dao mira. Upitah svoju prijateljicu, koja je pasionirani pratilac svega onog što je na internetu, koliko ima komentara? Ona reče 107. Dva minuta nakon što je portal postavio vest! To već prestaje da bude smešno. Sarajlije, znači, ne uznemirava teška ekonomska situacija, privredni kolaps, nezaposlenost, skok cena, kulturno mrtvilo. Njih tangira da li je neki pevač došao u grad ili nije. U narednih nekoliko minuta bilo je jasno da će moja poseta Sarajevu dobiti veći publicitet nego dolazak samog pape. Broj komentara razvijao se geometrijskom progresijom, a Fejsbuk i Tviter se usijaše! U nekim delovima grada puče internet zbog prenapregnutosti. U komentarima, naravno, preovladavaju ona dva stara stanovnika grada koje odavno poznajem. Mržnja i bijes. Pomislih, možda rata ne bi ni bilo da su društvene mreže postojale tih devedesetih jer bi se onda silni junaci, da iz sebe izbiju jed, hvatali tastature, a ne „kalašnjikova“. Tu mi već bi nezgodno što sam dobio opkladu. Bolje bi bilo da sam zijanio, pa da na miru popijemo fenomenalno belo vino – kaže Nele.

Oslobođeni pritiska

Ističući da on i njegovo društvo nisu zvali policiju da ih štiti za vreme večere, Karajlić dodaje da je nenadano obezbeđenje, najverovatnije, dobio upravo zbog pretećih poruka na internetu.

- Na vrata zakucaše uniformisane osobe, naoružane onako kako se naoružavaju oni koji imaju zadatak da razbiju demonstracije. Oni ne uđoše u kafanu, ali učtivo proveriše da li je moja malenkost u objektu. Nakon što su primili potvrdan odgovor, oni nam, isto tako učtivo, dadoše do znanja da se ne brinemo, da su oni tu dokle god bude potrebno. Očigledno je policija pomno pratila dešavanja na mreži i uočila da pretnje u nekim komentarima imaju osnovu za krivično gonjenje. Neko od naših za stolom reče da smo sada zaštićeni kao gej parada. Smeh nas sve vreme nije napuštao. Kada smo dobili informaciju da je napolju policija blokirala sve prilaze našem restoranu, odlučih da oslobodim društvo neugodnog pritiska za koji sam, na neki način, snosio odgovornost, te zatražih dozvolu da napustim objekat. U toku vožnje rojile su mi se misli. Ovakav kermes nisam napravio još od „crknutog maršala“! Zar jedna opklada može da pokrene ovoliko ludilo? Ko se to boji mog dolaska u grad? Da li se možda boje dolaska svih onih starih Sarajlija koje su iz njega otišle? To bi im bilo previše – zaključuje Karajlić.
„Pklatovi“ – Konačno smo stigli na slobodno tlo

Navodeći da je restoran napustio kroz sporedni ulaz te da nije video „performans“ koji se održavao napolju, Karajlić kaže da se prilikom povratka na Jahorinu prisetio stihova iz pesme „Zabranjenog pušenja“ koji savršeno pristaju uz situaciju u kojoj se nalazio.

- Ne mogu da budem svedok svih onih izveštaja koji govore o gomili ljudi, motkama, sekirama i ne znam već čim. Mene je čekao automobil na drugoj strani ulice i dok su novinari, koji su pokrenuli ovo ludilo, uzaludno pokušavali da me nađu u restoranu, ja sam, uz diskretnu pratnju federalne policije, već bio na putu ka Jahorini. Sve to vreme kroz glavu su mi se šunjali stihovi jedne pesme moje omiljene rok atrakcije, „Zabranjenog pušenja“. Pesma se zvala „Pklatovi“, a stihovi su išli, nešto kao: „Noćas smo probili obruč zajedno/Iza nas su magla, strah i zlo/U divljem bijegu bez kapi benzina/Konačno smo stigli na slobodno tlo“.

Apatija i beznađe vladaju celom SFRJ

Govoreći o impresijama koje je na njega ostavilo Sarajevo, Nele nam je rekao da je letargija prvo što mu je „upalo u oči“.

- Letargija je rezultat ne baš ružičaste ekonomske i političke situacije. To je ono što dele sve bivše republike SFRJ. Apatiju i beznađe! Klaustrofobija koju nose ulice, poput one u kojoj se nalazi restoran koji smo posetili, pobuđuje misao da je momak koji je pre sto godina pucao na austrijskog prestolonaslednika to učinio da bi se oslobodio ovog mraka – kaže Karajlić.

Izvor: Press Banja Luka