TV Most

Bilo je mnogo stradanja, seoba i bekstava, mnogo muka i nevolja, ali naš narod se vraćao. Vraćao se spaljenim domovima i hramovima, mnogo puta ih obnavljao i započinjao iznova svoj život, piše za Politiku Živojin Rakočević.

„Antisrpski teror nastavlja se vandalizmom nad hrišćanskim simbolima”, napisao je iguman Visokih Dečana Sava Janjić dva dana uoči Vidovdana. Šta je ovog uzdržanog čoveka, otvorenog i trpeljivog, nateralo na ovakvu reakciju? Oskrnavljen je mali krst urezan na hrastu u selu Ljubožda kod Istoka u Metohiji. Drvo je umotano u albansku zastavu i ispisano porukom „R Kosova”, a tamo gde je bio krst, stoji crna mrlja.

Otac Sava i njegovi kaluđeri jedva su 2017. dočekali da se ovi ljudi vrate. Zajedno su kroz srušeno selo i njegov uništeni atar krenuli u prvu litiju. Molili se na ostacima drevne Crkve Svete Trojice, na potpuno uništenom groblju. Ove godine su meštani sa sveštenikom Nebojšom Sekulićem urezali krst da čuva polja i letinu svih ljudi ovoga kraja. Reč je o mestu srpskih povratnika, po atmosferi i broju incidenata, gotovo izvesno, najugroženijoj sredini Kosova i Metohije u proteklih pola godine. Pretnje, poruke mržnje, optužbe za ratne zločine, prate već tri godine ove ljude, samo je kamenovanja bilo nekoliko u proteklih mesec dana.

Šta ih onda drži tu, zašto opstaju na mestu gde su nepoželjni?

Jedno od objašnjenja je da je ovo zavetna zemlja u kojoj se, zahvaljujući Vidovdanu, sam život pretvorio u neku vrstu simbola i nošenja krsta. Paradoks i pojačani značaj prostora zasnovan je i na činjenici da na mestima gde je sve materijalno gotovo uništeno jačaju duhovne veze i potreba da se žrtva ne zaboravi. Duhovna i životna realnost ovih ljudi je nastala na odnosu prema vidovdanskoj žrtvi i obnavljanjem tog, gotovo jadnog, krsta na hrastovoj kori, podižu uništenu Studenicu Hvostansku, jednu od episkopskih stolica iz doba Svetog Save.

Žive odmah pored njenih temelja na kojima Albanci napasaju stoku, obnavljaju priče i predanja u koja veruju kao da su se juče dogodila. Na širem prostoru mnogi traže svoj Vidovdan od građana, seljaka, raseljenika do episkopa. Ovih dana, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije peva sa narodom i zbija šale sa lokalnom decom, a potom se penje na Prilepac kod Kosovske Kamenice, gde je rođen knez Lazar, svetac i mučenik Vidovdana i Kosovskog boja. Na fotografiji se vidi kako ovaj osamdesetdvogodišnji starac sedi na vrhu nekadašnjeg utvrđenog grada i gleda u ostatke ugašene vatre, gleda u znak života iz kog se vidi da tu neko dolazi i da Srbi ne pamte samo Gazimestan kao mesto stradanja, već se sećaju i Prilepca kao mesta rađanja i rođenja.

Između ta dva mesta se danas, protivno svim očekivanjima, rađa najviše dece u srpskom narodu. Episkop Atanasije je pre nekoliko dana na ostacima Crkve Svetog Nikole u Novom Brdu, koju prištinske vlasti, naučna javnost i ovdašnji biskupi Albanci proglašavaju za katolički hram, služio pomen. U samom hramu dva Albanca su motornom kosilicom kosila travu. Prvo su negodovali zbog dolaska, a onda su počeli da kose da zvukom mašine pokriju pojanje. Iguman Mihailo je hodao pored kosilice sve dok Albanac nije odustao i otišao, pokazujući dva prsta kao znak pobede. „Živo je naše vaskrslo Kosovo!”, rekao je vladika Atanasije na kraju pomena.

„Samo da se javim, i da čestitam praznik”, zove iz potpune samoće iz sela Drajčića, sa obronaka Šar-planine, poslednji prizrenski učitelj Toma Tomić.

Proslava u većim sredinama je svečana s akademijama, kulturnim programima i okupljanjima, od univerziteta do lokalnih samouprava.

„Bilo je mnogo stradanja, seoba i bekstava, mnogo muka i nevolja, ali naš narod se vraćao. Vraćao se spaljenim domovima i hramovima i mnogo puta ih obnavljao i započinjao iznova svoj život”, rekao je na svečanosti uoči Vidovdana gradonačelnik Gračanice Srđan Popović.

Ipak, zbog pandemije kovida-19 proslava Vidovdana kao i sve manifestacije koje ga prate na Kosovu i Metohiji podsećaju na period potpune i hermetične zatvorenosti u nekoliko godina nakon 1999. godine. Naviknuti na spoljašnju izolaciju, uzdržanost i opreznost ljudi geto zajednica brzo su se prilagodili novom obliku razdvajanja, ovog puta od onih koje srećete i viđate svakoga dana. Međutim, igrom sudbine, upravo je kovid 19 omogućio, u kratkom periodu, verovatno najveći i najbrojniji susret Srba i Albanaca posle 1999. Odluka Vlade Srbije da svim grđanima zbog pandemije isplati pomoć od 100 evra dovela je desetine hiljada Albanaca u Gračanicu. Preko puta glavne kapije i manastirskog zida s bodljikavom žicom čekaju svoju korona nadoknadu.

Tu iza zida dodeljuju se najvažnije književne i likovne nagrade. Dobitnik „Zlatnog krsta kneza Lazara” za sveukupno književno delo Milisav Savić kaže: „Kosovo za mene predstavlja mnogo, to je duga priča. Rođen sam stotinak kilometara od Kosova, u jednom selu u blizini Raške. Stalno sam dolazio na Kosovo, a dolazio sam i posle rata. Znam šta se dešava na Kosovu i saosećam se sa patnjom srpskog naroda.”

Dobitnik nagrade „Longin” slikar Milan Cile Marinković izjavio je: „Kosovo je srpska baština, svi naši spomenici kulture su na Kosovu. Rane i lepe uspomene koje me vežu za Kosovo su Visoki Dečani, gde sam kao student pravio kopije fresaka.”

Vekovima se, većinski, kultura, umetnost, duhovnost, crkva, država, identitet razvijaju prema kosovskom modelu. I ovaj Vidovdan, za koji se verovalo da može biti preloman, pokazuje da je najvažniji u običnim životima i ljudima koji traže i čekaju slobodu.

Izvor: RTV KiM