TV Most

Istraga otmice Ljubomira Kneževića, novinara prištinskog “Jedinstva“ i “Politike” je prekinuta. Postoje svedoci otmice Aleksandra Simovića Sime, ali su otmičari i ubice na slobodi. U EULEKS-u veruju da iza ubistva novinara Džemajlja Mustafe stoji Nazim Blaca, danas njihov zaštićeni svedok. Obaveštajna služba KFOR-a odbila je da preda dokumenta UNMIK-u o istrazi ubistva novinara Envera Maljokua.
 

Policiji UNMIK-a prijavljeno je ubistvo Momira Stokuće, istrage nikada nije bilo, a prijava je "nestala" iz njihove arhive. 

Nema ni istrage ubistva Afrima Malićija, novinara lista "Bujku".

Na listu ubijenih i otetih novinara Udruženje novinara Srbije (UNS) je dodalo i profesora Šabana Hotija, koji je kao deo novinarske ekipe ruske državne televizije ubijen u jula 1998. godine u Lapušniku.

Ovo je samo deo saznanja koje je u poslednjih godinu dana UNS predstavio javnosti, istražujući ubistva i otmice 15 novinara na KiM, o kojima se nije znalo gotovo ništa. 

Zahvaljujući inicijativi UNS-a, prošle godine Skupština Evropske federacije novinara (EFJ) usvojila je Rezoluciju o istragama ubistava novinara na Kosovu. Na Platformu Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara postavljena su imena 14 ubijenih i otetih kolega novinara i medijskih radnika, Srba i Albanaca, na Kosovu i Metohiji u periodu od 1998. do 2005. godine. 

Vlada Srbije donela je odluku o proširenju nadležnosti Komisije za istraživanje ubistava novinara i na slučajeve ubistava i nestanaka novinara na KiM u periodu od 1998. do 2001. godine. I ova odluka je doneta upravo nakon objavljivanja rezultata istraživanja UNS-a. UNS-ove tekstove na albanskom, srpskom i engleskom jeziku, prenosili su mediji u Prištini, Beogradu, ali i zemljama EU. Ovo istraživanje je u 2018. godini podstaklo i druge kolege da prave priloge i emisije na ovu temu, posebno u Prištini. 
Jan Bratu, šef misije OEBS-a na Kosovu, kaže da je UNS-ovo istraživanje napravilo veliki korak u premošćavanju podele između novinara iz srpske i albanske zajednice na Kosovu.

- Poštovana gospođo Petković, u ime Misije OEBS-a na Kosovu, želeo bih da izrazim naše divljenje i priznanje za profesionalnost, posvećenost i odlučnost koju ste pokazali tokom poslednjih nekoliko godina izveštavajući o slučajevima ubijenih i nestalih novinara na Kosovu između 1998. i 2005. godine. Misija na Kosovu je posvećena unapređenju sigurnosti novinara i suočavanju sa nasiljem u prošlosti kako bi se okončalo nekažnjavanje i osiguralo da novinari mogu raditi slobodno i nesmetano, u skladu sa principima OEBS-a. Istraživali ste u veoma teškim političkim i društvenim okolnostima. Štaviše, Vi ste u velikoj meri bili sami. Zaista, Vi ste bili pionir u ovom pogledu. Drugi sada govore o tome i slede put koji ste Vi napravili. Vaš rad je fokusiran na žrtve, bez obzira na etničku pripadnost ili politiku. U tome ste pokazali istinski profesionalizam i posvećenost visokim principima u pogledu sigurnosti novinara. Zapanjujuće je kako ste uspeli da steknete poverenje porodica žrtava, opet, bez obzira na etničku pripadnost. U ovome ste pokazali humanost, pored profesionalizma. Ovo je zaista retka kombinacija. Takođe mi dozvolite da izrazim priznanje za podršku i posvećenost UNS-a u ovom pogledu. UNS se založio za prava novinara i sigurnost na fundamentalan način. Ako se ne varam, UNS je bio prvi koji je obezbedio da tekstovi o ovoj temi - uglavnom Vaši – budu prevedeni i objavljeni na srpskom, albanskom i engleskom jeziku. Ovo je pitanje ubijenih i nestalih novinara na Kosovu približilo međunarodnoj javnosti, i što je još važnije, napravilo je veliki korak u premošćavanju podele između novinara iz srpske i albanske zajednice na Kosovu. Posledica toga je zajednička Rezolucija, predstavljena i usvojena od strane Evropske federacije novinara. Na kraju, sigurno je da će Misija OEBS-a na Kosovu nastaviti da podržava napore Vas i drugih da rešite slučajeve ubijenih i nestalih novinara na Kosovu od 1998. do 2005. godine. Ovo je principijelno pitanje, ali i pitanje humanosti i poštovanja porodica poginulih i nestalih novinara – izjavio je Jan Bratu, ambasador OEBS-a na Kosovu, o UNS-ovom istraživanju.  
Istražujući kidnapovanje Ljubomira Kneževića, novinara prištinskog “Jedinstva“ i dopisnika beogradske “Politike”, UNS je otkrio da je advokatkinja Stoja Đuričić još 2001. godine sumnjala da je njega kidnapovala grupa pod komandom Ganija Imerija, komandanta OVK u oblasti Vučitrn. Ona je, kao zastupnik oštećenih, tražila proširenje tada aktuelne istrage za kidnapovanje šestorice i pokušaj ubistva jednog srpskog civila, koja se vodila pred Okružnim sudom u Mitrovici protiv Imerija. Nemalo potom, istraga protiv Imerija je počela da se urušava zbog otvorenih pretnji ubistvom zaštićenom svedoku. Kada je međunarodni istražni sudija Leonard Asira zbog tih pretnji na ročištu dozvolio svedočenje istražitelja umesto svedoka, odbrana je tražila njegovo i izuzeće međunarodnog tužioca Mati Hininena. Nakon pretnji, smene tužioca i sudije, istraga je dospela u ćorsokak, a osumnjičeni je nakon pet meseci pušten iz pritvora.
Profesor ruskog jezika, prevodilac i medijski radnik Šaban Hoti je zarobljen, a potom ubijen, kao deo ekipe ruske državne televizije koja je jula 1998. godine pokušala da napravi intervju sa pripadnicima OVK u selu Lapušnik. On je 15. na listi ubijenih i kidnapovanih novinara i medijskih radnika na Kosovu. 

Na putu Priština-Peć, pripadnici OVK prvo su zaustavili vozilo u kojem je bila ekipa ruske državne televizije, a nemalo potom ih zarobili. Tog 21. jula 1998. godine, oko 19.30 ruski novinari su pušteni, ali ne i Hoti. Pet dana kasnije, streljan je na planini Beriša. 

Zbog ubistva Šabana Hotija i još osmorice civila, na 13 godina zatvora, pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), osuđen je Hajrednin Baljaj zvani “Šalja”, stražar u logoru OVK Lapušnik. 
UNS je saznao da pripadnici EULEKS-a koji su istraživali ubistvo novinara Džemajlja Mustafe veruju da je za ovaj zločin odgovoran Nazim Blaca, plaćeni ubica, koji sada uživa status zaštićenog svedoka EULEKS-a. Mustafu su ubila dvojica nepoznatih napadača ispred njegovog stana u Prištini, 23. novembra 2000. godine. UNS-ov izvor, po funkciji koju obavlja na Kosovu veoma kredibilan, rekao je da EULEKS ima dosta saznanja o tom ubistvu.

- Blaca je bio atentator koji je stajao iza svakog velikog, dobro plaćenog ubistva, bilo da su naručioci iz vrha stranaka nastalih iz frakcija OVK, a koje su predvodili Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, ili visoki kosovski političari kao što su Azem Sulja, Gani Geci i Fatmir Ljimaj. Blaca je počinio nečuvena i najgnusnija ubistva koja su se dogodila na Kosovu od 1998. do 2005. godine – rekao je izvor UNS-u.

Advokat Nazima Blace Burhan Ćosa, kazao nam je da je EULEKS adresa za dozvolu za intervju sa Blacom. EULEKS nije odobrio intervju. 
UNS je saznao da je obaveštajna služba KFOR-a odbila da preda dokumenta o ubistvu novinara Envera Maljokua Centralnoj obaveštajnoj jedinici i istražnoj jedinici UNMIK-a, koja je vodila ovu istragu.

UNMIK-ovi istražitelji dobili su oskudne informacije, a obaveštajna služba KFOR-a se "pokrila" objašnjenjem da su svi važni podaci o ubistvu već predati vojnom arhivu NATO-a. UNMIK se obratio vojnom arhivu NATO-a, ali nikada nije dobio odgovor.

UNS je tražio u sedištu NATO-a podatke iz vojne arhive o svim ubijenim i otetim novinarima na Kosovu, posebno insistirajući na dokumentima o ubistvu Maljokua.

- Nemamo nezavisne informacije koje potvrđuju ove incidente. KFOR je raspoređen na Kosovo u junu 1999. godine - zvanično je UNS-u odgovoreno iz NATO-a, uz dodatak da se “arhiva upravo seli”. 

- Pozadina ubistava novinara na Kosovu je jasna - smetali su na milion načina. To je bio način da se disciplinuju i Albanci. Pre svega Enver Maljoku - kazao je za UNS Rade Maroević, koji je u toku i nakon rata bio izveštač novinske agencije Beta iz Prištine. On je istakao da “kada bi albanski ŠIK (obaveštajna agencija OVK za vreme rata) otvorio arhive, možda bi došli do nekih podataka.” 

UNS je saznao i da je nekadašnji šef komande OVK, a potom visoki funkcioner PDK, Azem Sulja, pretio da će "odseći glavu" uglednom albanskom novinaru Mero Bazeu. 

Kada mu je Baze pomenuo ubijenog novinara Maljokua, Sulja mu je stavio do znanja da su "oni" to učinili. Sećajući se događaja, koji se odigrao u vreme pregovora u Rambujeu, Baze je u razgovoru za UNS istakao da u kontekstu događaja to nije bilo priznanje ubistva, već pokušaj zastrašivanja. 
Policija UNMIK je dobila poziv da se nešto dešava u Ulici Đure Jakšića 15 u Prištini, 21. septembra 1999. U kući, na toj adresi, na podu spavaće sobe zatekli su ubijenog Momira Stokuću, fotoreportera i saradnika "Politike".

- U kancelariji UNMIK-a su bili jedan stranac i devojka, prevodilac. Izvadio je metak iz fioke i pokazao mi ga. Tim metkom je ubijen, rekao mi je. Pitala sam da li je to metak iz očevog pištolja? Rekao je ne. Taj pištolj smo našli u vašoj kući. Pucano je iz drugog – opisala je Branka Damnjanović, sestra Momira Stokuće, susret sa istražiteljem UNMIK-a kada je otišla da preuzme Momirovo telo.

Istrage nikada nije bilo, a podaci o ovom predmetu su “nestali” iz arhive UNMIK-a, što se pravda "promenom nadležnosti i selidbom", rečeno je UNS-u. Podataka o ovom ubistvu nemaju ni EULEKS, ni Specijalno tužilaštvo Kosova, niti srpsko Tužilaštvo za ratne zločine. 
Početkom 2017. godine, misija OEBS-a u Beču je na listu ubijenih novinara dodala ime Afrima Malićija, novinara lista "Bujku". Ubijen je 2. decembra 1998. godine u Prištini, a istraga se ne vodi. U Kosovskoj knjizi pamćenja beogradskog Fonda za humanitarno pravo, navedeno je da je Malići ubijen kao pripadnik oružanih formacija. Prema evidenciji OVK, Malići je bio pripadnik 152 brigade. Ipak, druge informacije ukazuju da je ubijen kao civil.

- Bilo je zaista teško odrediti da li je osoba ubijena kao novinar, civil ili član oružanih snaga. Za nas je najvažnije da je on bio medijski profesionalac, dok je na lokalnim vlastima da privedu pravdi sve i transparentno istraže sve okolnosti u vezi sa tim ubistvima - odgovorila je UNS-u misija OEBS-a u Beču. 
Marjan Melonaši je nestao 9. septembra 2000. godine. Njegova majka Cica Janković i njegov deda Krista Melonaši, koji je 13 godina bio direktor Škole unutrašnjih poslova u Vučitrnu, učinili su sve da ga pronađu. 

- Sve te generacije milicionera koje su kasnije bile u OVK i ostalim albanskim strukturama su prošle kroz dedinu školu. Bio je kod Hašima Tačija, išao je i kod Ramuša Haradinaja, ali mu ništa nisu rekli. S obzirom na to gde je radio, bila sam ubeđena da će deda uspeti da sazna šta se mom sinu dogodilo, pa ma kakva bila  istina – ispričala je Cica Janković UNS-u. 

Ona kaže da je Marjanove kolege iz tada pokrenute Radio-televizije Kosova nikada nisu pozvale.

- To je zavera ćutanja, istakla je. 

- Znam da su Marjanu pretili zbog druženja sa Srbima. To mi je rekao, ali možda je tu bilo i drugih stvari – ispričala je za UNS Olivera Bernardoni Stojanović, prijateljica Marjana Melonašija. 

- Do nestanka Marjana Melonašija nismo baš shvatali da su novinari meta. Nakon njega, nestao je još jedan naš drugar. Kada je reč o istragama, omiljeno opravdanje UNMIK policije je bilo: "Dešava se puno stvari, znate, ima puno problema, znate, nemamo informacije, molimo Vas pomozite". Suština je da ih je bilo baš briga - ispičao je za UNS novinar Nikola Radišić, koji je 1999. i 2000. godine bio u pres službi UNMIK-a, a danas radi na TV N1.
Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji, ističe da je “veoma važno da UNS nastavi istraživanje jer ono osim što donosi nove podatke, podseća na to šta nije učinjeno, a moralo je, ili što se ne čini, a moralo bi”.

- UNS i Jelena Petković otvaranjem teme nestalih, kidnapovanih i ubijenih novinara na Kosovu, na sistematski način, kroz istraživanje svakog pojedinačnog slučaja, uradili su više nego bilo koja institucija kojoj je to bilo u opisu posla, i kada je reč o insitutucijama Srbije, ali i organizacijama koje su preuzele odgovornost za bezbednost građana - KFOR, UNMIK, EULEKS.

Nisu imali ni popis ubijenih i otetih. U mnogim slučajevima nije bilo istraga, neke su samo formalno vođene i zatvarane bez rezultata. Nekažnjivost ubistava i otmice novinara samo vodi u ekstremizaciju položaja novinara. Ova istraživanja pokrenula su institucije. Sada imamo popise nestalih i ubijenih novinara, prikupljanje podataka o dosadašnjim institucionalnim istragama i formiranje slučajeva i u Srbiji i pri privremenim institucijama na Kosovu. Ipak i dalje intenzitet rada na ovim slučajevima nije zadovoljavajući. I dalje su istraživanja UNS-a i Jelene Petković dinamičnija i obuhvatnija.

Ona će poslužiti svakome ko bude radio istražne radnje. Nadoknadiće, bar delimično, sve propuste koje su napravile institucije na Kosovu nečinjenjem. 

Društva u Srbiji i na Kosovu, novinari i mediji, moraju se suočiti sa surovim činjenicama da je samo u nekoliko godina ubijen i otet najveći broj novinara i medijskih radnika, a da nijedan od slučajeva nije razrešen. I moraju se napraviti napori kako bi ovi slučajevi dobili prioritet u rešavanju. Moraju se uspostaviti mostovi između priveremenih institucija na Kosovu i institucijama u Srbiji. Moraju se prikupljeni podaci sa svih strana konsolidovati na jedno mesto sa jasnim planom kako će se na obe strane voditi istraga, kako bi se maksimizirao učinak. 

Veoma je važno da UNS i pored svega nastavi istraživanje, jer ono osim što donosi nove podatke, podseća na to šta nije učinjeno, a moralo je, ili što se ne čini, a moralo bi - zaključuje Matić. 
Osim rodbine, prijatelja, kolega i saradnika, u 2018. UNS je objavio i razgovore sa čelnicima institucija, sa kojima je proveravao statuse istraga.

Drita Hajdari, tužilac za ratne zločine kosovskog Specijalnog tužilaštva, u razgovoru za UNS, pitala se kako da lokalni tužioci nadoknade ono što međunarodni nisu uradili. 

Misije UNMIK i EULEKS sa velikim brojem tužilaca nisu uspele da reše ubistva i otmice novinara, a sada se očekuje od lokalnih tužilaca da nadoknade ono što međunarodni nisu uradili, kazala je ona za UNS.

Takođe, nije mogla da da više podataka o istragama otmice novinara Ljubomira Kneževića i ubistva Envera Maljokua, jer su, kako je rekla – u toku. 

Dokumenta o istrazi otmice Đure Slavuja i Ranka Perenića to Tužilaštvo još nije dobilo od EULEKS-a. Hajdari kaže i da ovo tužilaštvo za sada nema nikakvih podataka o ubistvu Afrima Malićija, Krista Gegaja, Momira Stokuće, Šefki Popove i Bardulja Ajetija.
- Žalosno je što se do sada novinari nisu bavili istraživanjem stradalih novinara, ali i drugih, naročito civila, jer bi javnost bila mnogo bolje informisana o događajima u prošlosti. Mlade generacije, i ovde, i u Srbiji, i u regionu, odrastaju sa narativom o prošlosti, o devedesetima koji nije baš veran istini. Stvarali smo jednostrane narative koji se više baziriju na mitovima nego na činjenicama. I ne samo da je važno što je Evropska federacija novinara usvojila Rezoluciju, što informacije dospevaju u međunarodnu sferu, nego je veoma bitno i za naše građane. Institucije se nisu mnogo time bavile, a ako i ima nekih istraga, one nikada ne dospevaju u javnost. Naši građani ostaju uskraćeni za istinu. Apsolutno je važno što ste počeli da istražujete otmice i ubistva novinara i bilo bi vrlo dobro da se to proširi i na druge civile. Takođe, mi ćemo imati jedan vrlo pouzdan izvor informacija o tim događajima, istakao je jedan od sagovornika serijala Dosije UNS-a, Bekim Bljakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo u Prištini. 

Izvor: UNS