Roman Evgenija Vodolazkina "Solovjov i Larionov"

:

:

TV Most

Foto: pravmir.ru

clock

Februar 02, 2015   17:37

0

253

Roman Evgenija Vodolazkina "Solovjov i Larionov"

Za srpske čitaoce je ovo delo prva prilika da saznaju nešto više od ruskom građanskom ratu vođenom nakon Oktobarske revolucije između "crvenih" to jest boljševika i "belih" pripadnika regularne vojske i dobrovoljaca koji su stali na stranu cara.

Pošto su do nas stizala dela koja su imala uglavnom "blagoslov" sovjetskih vlasti sve što je pripadalo prethodnom režimu, ako je već moralo da se pomene, uvek je davano u negativnom kontekstu pa tako i vojska koja se borila protiv Crvene armije.

Tretirani su uvek kao izdajice, neprijatelji naroda, kukavice, a Vodolazkin je novim romanom rešio da ispravi tu nepravdu jer njegov glavni junak je general Larionov, jedan od heroja koji su predvodili pristalice carske Rusije. Drugi lik romana Solovjov je istoričar koji poput detektiva traga za retkim autentičnim dokumentima koji prate sudbinu carske vojske i njihovog komandanta Larionova do konačnog kraja njihovog otpora a za Larionova je to značilo i kraj života.

Vodolazkin (1964) je jedan od najosobenijih glasova savremene ruskle proze. Ovo je njegov treći roman, koji je proglašen za Knjigu godine u Rusiji 2010, a na srpski jezik su prevedeni i njegovi romani Lavr (2013) i Otimanje Evrope (2010), koji su i među našim čitaocima već stekli brojne poklonike.

Zanimljivo je da se Vodolazkin, kao filolog tokom poslediplomskih studija bavio starom ruskom književnošću, dok se kao romansijer okreće 20 veku ali to je ipak onaj period koji je najmanje poznat ne samo u inostranstvu već i u Rusiji.

Autor je roman posvetio svom pradedi ne navodeći da li je bio u redovima "belih" ali činjenica da Larionova upoređuje sa besmrtnim Leonidom, kraljem Sparte i njegovom herojskom odbranom Termopila, nije teško naslutiti da je Vodolazkin želeo da kroz romansiranu priču o jedinoj pobedi carskih snaga oda poštu kako njima tako i svom pradedi.

Urednik knjige dr Nenad Šaponja, na poslednjoj strani korica citira rusku kritičarku Tatjanu Ivancevu da, "Vodolazkin sučeljava dva glavna junaka i dve epohe, dva vremena. Uočava se njegova izuzetna sposobnost da o svemu piše na lak, humorističan način. Čak i kada opisuje tragične i teške događaje, pisac se igra, poigrava, šali i zabavlja: on piše roman sa dozom prefinjenog humora, kroz koji, kao poenta, provejava ironija koja prelazi u satiru i sarkazam".

"Naoružan saznanjem da se u prošlosti prepoznaje sadašnjost, istoričar Solovjov, vršnjak našeg vremena, kazuje sadržaj knjige njne urednik, kreće u potragu za sudbinom carskog generala Larionova, koji je 1920.godine, na Krimu, porazio Crvenu armiju".

General je, piše Šaponja, dva puta planirao i primenio podvig spartanskog kralja Leonide. U prvoj bici, koja je bila velika pobeda, general se nije uznosio. Drugi put je pretrpeo neminovni poraz, ali on ga nije slomio. Istorijske prilike i i svetska politika doprineli su porazu belog pokreta, ali genijalni general Larionov, koji je simbol svih belih generala, uspeo je da preokrene poraz na bojnom polju u moralnu pobedu: organizovao je spasavanje ogromnog broja ljudi koji su se pred Črvenom armijom slivali na Krim.

"Na Jalti, u naše vreme, u potrazi za dubljim slojevima stvarnosti, prolazeći kroz generalov bivši letnjikovac, a kasniji komunalni stan, kroz Čehovljevu kuću, kroz tekstove pronađenih sećanja i kroz konvencionalnu naučnu konferenciju 'General Larionov kao tekst', Solovljevljeva istraživačka istorija se grana u detektivsku i ljubavnu priču, a on sam prodire do ličnosti generala. Naučna istina za njega postaje egzistencijalna. Kroz drugoga on u ovom romanu stiže do sebe", napisao je Šaponja i tako na najbolji način preporučio knjigu kakvu srpski čitaoci nisu do sada imali priliku da pročitaju.

"Larionov je Rusija koju smo izgubili. Solovjov je Rusija koja još nije izgubljena. Jevgenije Vodolaskin gradi mostove između njih. Onaj ko želi da poveruje u Rusiju, čilu duhom, umnu, sa osećajem i savešću, ne sme da zaobiđe knjigu Jevgenija Vodolazkina.“ zaključila je Tatjana Aleksandrova, još jedna ruska kritičarka.

Izvor: Tanjug

0 Komentara

Postavi komentar

Napiši svoj komentar ovde. Tvoja email adresa neče biti vidljiva