:

:

TV Most

clock

Februar 29, 2020   9:14

0

106

Strahinja Đorđević, čovek kome je posao vredniji od operacija na srcu

Strahinja Đorđević je diplomirani slikar – konzervator, životno opredeljenje mu je sticanje znanja i veština iz oblasti zaštite kulturnih dobara, a to „raritetno zanimanje“ koje prepliće osećanje časti i odgovornosti, kako kaže, je izabralo njega, jer ga je vratilo u rodni grad Prištinu, koju je poneo u dečačkom sećanju.  

Priliku za aktivno učestvovanje na izuzetno važnim konzervatorsko-restauratorskim projektima u očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Srbije dobio je već u 21. godini, zahvaljujući obrazovanju na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, master studjama zidnog slikarstva na Fakultetu primenjene umetnosti Beogradskog univerziteta i kao spoljni saradnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu.

"Zanimanje kojim se bavim je izuzetno raritetno u našem društvu. Bavim se zaštitom kulturnih dobara našeg naroda. Učestvovao sam na mnogim restauratorsko-konzervatorskim projektima koji su izuzetno važni za našu nacionalnu istoriju i za naš identitet", rekao je Đorđević.

Dodaje da je „na neki način“ zanimanje izabralo njega.

„Nekoliko projekata koje sam radio bili su vezani za obnovu i zašitu naših kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji, s obzirom da sam ja iz Prištine, najbolji pokazatelj da je, na neki način, profesija izabrala mene, a ne ja nju jeste da sam imao prilike da radim na obnovI i zaštitI fresaka u crkvi Svetog Nikole u Prištini, gde sam rođen i da je to bila moja parohijska crkva“, precizira Đorđević.

Rodnu Prištinu je sa porodicom napustio 1999. kao osmogodišnji dečak, a vratio se posle 16 godina, kao restaurator-konzervator u crkvu koja je bila ne samo crkva njegovih predaka, već posvećena patronu njegove porodice.

„Prve impresije su bile prilično emotivne. To je bio grad koji sam ja poneo u dečačkom sećanju, a ne u sećanju odraslog čoveka, sve je bilo maglovito, ali neke delove grada sam prepoznao i zaista su za mene, ti momenti bili dragoceni“, priča Đorđević.

Radio je na više od 20 restauratirsko-konzervatorskih projekata, od kojih se svakako izdvajaju zidno slikarstvo srednjeg veka u „vizantijskim biserima“; manastira Gračanice i Studenice u istoimenim crkvama Bogorodičinog uspenja, manastira Žiče u crkvi Hristovog Preobraženja i fragmenti zidnog slikarstva pronađenih u manastiru Banjska u crkvi Svetog Arhiđakona Stefana.

Đorđević ističe da se među njima izdvaja zadužbina Stefana Uroša II kralja Milutina manastir Gračanica.

„Jedan od naših najbitnijih konzervatorsko-restauratorskih projekata na obnovi i zaštiti freskoslikarstva jeste sigurno bio projekat obnove slikarstva manastira Gračanice koje datira iz doba 14. veka, koje su radili solunski majstori, najbolji vizantijski majstori toga vremena, koje je kralj Milutin zbog svoje moći mogao da priušti. To su bili Jevtihije i Mihajlo iz porodice Astrapa i zaista to je jedan vizantijski biser koji svedoči, koliko je zapravo naša kultura bitna i u našim međunarodnim kulturološkim odnosima među zemljama“, kaže Đorđević.

Naglasio je da se na žalost, ne odnosimo na pravi način prema našim precima čiju zaostavštinu baštinimo i da je sa svojim kolegama iz drugih zemalja, posebno sa Italijanima, koji izuzetno cene manastir Visoki Dečani, crkvu Bogorodice Ljeviške i manastir Gračanicu često bio u prilici da razgovara i da su njihova stručna mišljnja i impresije identične.

„Da je naša kultura uopšteno pravi reprezent vizantijskog slikarstva, onakvog kakav je on bio u svom punom sjaju. I to jeste tako sa tačke istorijskih nauka, odnosno istorije umetnosti“, priča Đorđević i dodaje da je bilo izuzetno lepo raditi u manastiru Gračanica „ogromna odgovornost, ogromna čast, ekipa je bila velika, nekoliko godina se radilo na tom projektu i rezultati se mogu videti koliko je zapravo efekat konzervatosko-restauratorskih radova veliki, kada se uporedi stanje Gračanice kakva je bila 2014. godine, pre nego što su krenuli projekti koji su bili vezani i upućeni na nju i kako izgleda sada nakon obnove“.

Na Đorđevića je u profesionalnoj karijeri najveći utisak ostavio rad i boravak u crkvi Hrista Spasa u manastiru Žiča „koja je jedna od naših majki crkava, čija je istorija izuzetno bogata, kada govorimo o krunisanju naših kraljeva, ali i o njenoj arhitekturi i slikarstvu koje datira iz doba prve polovine 13. veka".

"Zaista je jedan biser, nažalost, mnogo devastiran i uništen raznim pohodima, od mongolskih do bombardovanja nacističke nemačke 1941. godine, tako da su freske ostale u tragovima, da svedoče raskoš i lepotu kojom je odisala Žiča“, kaže Đorđević.

O tome kakav je osećaj raditi tako odgovoran posao, na neprocenjivom blagu koje se zove nacionalno kulturno nasleđe, Đorđević skromno kaže da su njegovi napori usmereni na sticanje znanja iz oblasti zaštite kulturnih dobara, kako bi doprineo da se bogatstvo kulturnog nasleđa očuva i ostavi budućim generacijama kao svedočanstvo koje će Srbiju uvek stavljati na zasluženo mesto.

„Ta osećanja prvo potiskuje profesionalizam. Velika je odgovornost kad vam neko preda u ruke takve dragocenosti kao što su fresko-slikarstva iz tih perioda, a s druge strane kada se napravi neka vremenska distanca, kada se radovi završe i kada se sublimiraju svi ti osećaji... znali smo među sobom, ekipa sa kojom sam radio, da govorimo da su te freske i taj ambijent u kome smo provodili svakog dana nekoliko sati, neprimetno nas oplemenjivale, da smo na neki način svi mi, na kraju svih tih velikih projekata koje smo zajedno radili, postajali bolji ljudi“, rekao je Đorđević.


Izvor: Kosovo Online

0 Komentara

Postavi komentar

Napiši svoj komentar ovde. Tvoja email adresa neče biti vidljiva