TV Most

Hrišćani širom sveta ove godine dočekuju najveći hrišćanski praznik – Vaskrsenje Gospodnje bez odlaska u hramove. Smrtonosni virus je pogodio čovečanstvo, a ni Srbija nije izostala. Da li nas to Gospod opominje zbog pomanjkanja vere i ljubavi prema bližnjima, porastu poroka i mržnje, da li Srbi na KiM, naviknuti na nepravdu, trpnju i život u enklavama, lakše podnose mere izolacije od ostatka Evrope i da li, u ovim nevoljama, smemo zaboraviti na radost Hristovog Vaskrsenja za „Jedinstvo” besedi, duhovni pastir srpskog naroda na KiM, Njegovo preosveštenstvo episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Teodosije.

Da li su ljudi na našoj planeti Zemlji svojim skrnavljenjem prirode, porodice, morala, životinjskog sveta i svega što je stvorio Gospod, na neki način doprineli da se dešavaju globalne pošasti kao što je koronavirus?

Sve bolesti i nesreće na svetu su posledica narušenog odnosa čoveka i Boga, i samim tim, čoveka i bogomstvorene prirode. Bog je čoveka obdario svojim likom i podobijem i učinio ga mudrim upraviteljem stvorenog sveta. Izgubivši svoj odnos sa Bogom, čovek je umesto mudrog upravitelja, koji živi u harmoniji sa prirodom, krenuo da ono što je Bog stvorio grubo eksploatiše i, tako, narušava bogomdani sklad svega stvorenog. Otuda brojne nesreće, ali i virusi i druge epidemije. Sva stvorenja Božija sazdana su da poznaju u čoveku svog gospodara i ikonu Tvorca. Ali, čovek kada izgubi zajednicu sa Bogom, u njemu stvorena priroda više ne prepoznaje svoga gospodara, i brani se od njega. Poznato je da su se i divlje zveri umiljavale svetiteljima, jer su u njima prepoznavale lik Božji. Oni koji su vaspostavili lik Hristov u sebi, ako imaju veru u Boga: ,,…ako i što smrtno popiju neće im nauditi (Mk. 16,18). Gubitkom vere i ljubavi i osećaja zajednice sa stvorenom prirodom, čovek živi u stalnom strahu i pokušava da ukroti prirodu i potčini je sebi na bezobziran i sebičan način. Čovek, na taj način, samo žanje plodove svoga udaljavanja od Boga i biva žrtvom bolesti, starenja i konačno telesne smrti. U Hristu postajemo „novi čovek” i tako preobraženi, vaspostavljamo autentičan odnos sa prirodom. Iako starimo i umiremo u starom čoveku, u Hristu uzrastamo i živimo novim životom, koji se nastavlja i nakon telesne smrti.

Možemo li praviti paralelu sa deset biblijskih pošasti iz Starog zaveta u zemlji faraona sa današnjim nevoljama?

Bog je kroz čitavu istoriju spasenja roda ljudskoga na više načina opominjao čoveka da bi ga vratio autentičnom odnosu sa Sobom i stvorenim svetom. Biblijskih deset pošasti samo su jedan od primera božanske pedagogije. Bog i ovom epidemijom, kao da nam pokazuje da treba da malo zastanemo u pomamnoj trci za materijalnim bogatstvima i uživanjima, da se vratimo brizi jednih za druge i ojačamo u veri da sva bogatstva ovog sveta, moć i znanje nisu u stanju da nam pomognu ukoliko se ne promenimo, ne vratimo Bo
gu, a to je upravo značenje reči pokajanje tj. preumljenje.

Po hrišćanskom shvatanju, pored Svetog hrama, dom i porodica sačinjavaju osnovnu oblast hrišćanskog života i primenu hrišćanskih principa. Kako objasniti učestale izjave pojedinih ljudi da ih, zbog novonastale situacije, „guši” boravak u svom domu i sa svojom porodicom, a drugi se, pak, odaju porocima i traže pomoć kod psihologa, sociologa ili na psihijatriji?

Živeći u egoizmu, savremeni čovek gubi potrebu i sposobnost da živi u zajednici istinske ljubavi sa drugima. Iako je stalno u nekom druženju, zabavama, putovanjima, savremeni čovek je u dubini srca veoma usamljen i uplašen. Bez tih pomagala kojima utišava osećaj samoće i duboke unutrašnje patnje, čovek postaje anksiozan, a druge doživljava još više kao pretnju. Otuda je, rekao bih, od koronavirusa mnogo opasniji virus čovekovog egoizma, straha i panike, nesposobnosti da se suoči sa neizvesnošću i smrću, jer je navikao da sve kontroliše i prilagođava sebi. Zato mora da se smirimo i upoznamo sebe u Hristu i kroz Hrista, da upoznamo bližnje, ne kao svoju pretnju ili konkurenciju, već da razumemo da smo svi deo jednog velikog bio-organizma i, štaviše, Tela Hristovog, u kome smo svi pozvani da budemo jedno u Hristu.

Ako je istinski i iskreno čovekovo srce ispunjeno verom u Gospoda stvoritelja, ima li razloga za panike i strahove?
Gospod na više mesta u Evanđeljima poručuje učenicima da se ne plaše, da se ne brinu. Onaj koji se predao volji Božijoj, sve što se dešava oko nas doživljava kao izraz volje ili dopuštenja Božijeg. Naravno, naše je da činimo što do nas stoji da nešto popravimo ili promenimo, ali ne u grozničavom nastojanju da sopstveni mir izgradimo tako što ćemo druge prilagođavati sebi. Mir koji nam Hristos daje nije od ovoga sveta i zadobija se smirenjem, predavanjem Bogu u dubini srca. Tada možemo da živimo i u najtežim okolnostima, a imaćemo mir u srcu. Čovek koji nema mira sa Bogom, uvek je u nemiru i strahu šta donosi sledeći dan. U Besedi na gori Gospod nas uči da su nam sve vlasi na glavi izbrojane, da se ugledamo na ljiljane u polju, na prirodu oko nas, koja je u harmoniji sa voljom svoga Tvorca. Čak i teške stvari u životu, u takvoj predanosti Bogu, ne mogu da nam unesu nemir i strah.

Da li ova zlokobna nedaća koja je zadesila čovečanstvo, iskušava našu solidarnost, trpeljivost, jedinstvo, poštenje, odnosno našu hrišćansku veru, ali i uopšte svetonazorska uverenja?

Solidarnost i istinska ljubav projavljuju se samo kada živimo u duhovnoj svesti da smo svi u Bogu povezani kao njegova čudesna tvorevina i da kroz Hrista, Boga Logosa koji je postao čovek nas radi, imamo otvorene dveri da živimo kao jedan organizam, jedno Telo Hristovo, a to je Crkva u širem smislu reči, kao bogočovečanska radionica spasenja i oboženja vascele tvorevine. Kada jedan ud strada, celo telo oseća, i upravo u toj međupovezanosti projavljuje se najdublji osećaj našeg jedinstva u Bogu. Otuda nas Gospod poziva da živimo kao jedna velika porodica, u brizi jedni za druge, a ne samoljubivo i individualistički. Jedna kriza kao što je ova epidemija ponajbolje projavljuje koliko smo zaista uzrasli u toj svesti zajedništva u Bogu, ili, koliko smo ostali usamljeni u svojoj samoljubivoj izolaciji.

U ovoj tragediji vascelo srpstvo vraća se iz „belog sveta” majci otadžbini. Nije li to pokazatelj da se i u dobru i u zlu vratimo svojoj zemlji, svojim korenima i svojoj veri?

Ljudi se vraćaju u otadžbinu, većinom zato, što su uslovi lečenja pristupačniji i jeftiniji nego u inostranstvu, posebno u slučaju da nemaju pristup besplatnim zdravstvenim uslugama. To pokazuje da bez obzira koliko u nekim normalnijim uslovima život u stranim zemljama može biti udobniji, u trenutku krize pokazuje se da svaka zemlja vodi pre svega računa o svojim građanima i da je najsigurnije biti u svojoj zemlji. Nadamo se da će to doprineti da se što više ljudi vrate Bogu i veri. Setimo se samo stihova velikog pesnika Alekse Šantiće: Ostajte ovdje!…. Sunce tuđeg neba, Neće vas grijat ko što ovo grije; Grki su tamo zalogaji hljeba Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Srpski narod je vekovima izložen stradanjima, a posebno naš narod na Kosovu i Metohiji. U poslednjih dvadeset godina žive i u getima i u nedobronamernom okruženju, a pri tom je očuvao mentalno zdravlje, jedinstvo i plemenitost. Može li poslužiti kao primer u ovim teškim danima i da li je upravo čvrsta vera očuvala Srbina da stoji uspravno na svojoj zavetnoj zemlji?

Danas je veliki deo planete u izolaciji i karantinu, a Srbi na Kosovu i Metohiji, posebno u našim izolovanim selima i enklavama, u svojevrsnom su karantinu već dvadeset godina. Najteže je bilo u posleratnim godinama kada su nevolje kulminirale Martovskim pogromom 2004. godine. Ipak i to smo proživeli kao i druge mnoge opasnosti, jer naš narod je ovde navikao da u trpljenju i nadi nosi sve teškoće, s verom u Hrista. Generacije naših ljudi odrasle su upravo na tom hrišćanskom etosu i dubokoj svesti da nema vaskrsenja bez raspeća i da posle svakog stradanja, koje trpeljivo podnosimo Hrista radi, dolazi radost i nova obnova. To je primer koji treba da ukrepi i naše sunarodnike širom Srbije, jer sada se svi suočavamo sa zajedničkim novim iskušenjem, koji treba trpeljivo izneti, sa verom u Boga.

Ukoliko nismo u prilici da prisustvujemo bogosluženjima u crkvama, da li će Gospod čuti naše molitve iz porodičnog doma, dvorišta, njive, livade…?

U razgovoru sa ženom Samarjankom, Gospod nas podseća da: „dolazi čas, i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“ (Jn 4, 2324). Hristos želi da nam kaže da smo pozvani svaki čas i na svakom mestu da se klanjamo Bogu i molimo mu se. Naravno, najbolje je kada to možemo da činimo svi zajedno u hramovima, ali kada to nismo u mogućnosti,moleći se Gospodu u „tajnoj odaji srca svoga“ učestvujemo u čudesnom proslavljanju Boga kome se klanjaju horovi anđela i mnoge duše pravednika. Brojni su svetitelji naše Crkve koji su živeli po pustinjama i nisu mogli redovno da učestvuju u bogosluženjima, a stalno su bili u zajednici sa Bogom. Setimo se samo stradalnika po boljševičkim gulazima, koji su se molili i služili Bogu kako su znali i umeli. Zato, i u ovoj situaciji služimo Bogu onako kako okolnosti trenutno dozvoljavaju, vodeći računa da naša lična vera i sloboda nikada ne budu kamen spoticanja ili, ne dao Bog, opasnost za našeg bližnjeg. Vera bez ljubavi prema bližnjem prelazi u fanatizam i zato je važno da, i u ovom trenutku, pokažemo ozbiljnost i poslušnost Crkvi koja nas upućuje kako da se u ovim okolnostima molimo Bogu. Otuda je veoma važna kućna molitva, jer naše porodice su domaće crkve, a i gde god da se nalazimo molitveno, mi smo sa Bogom, i nećemo biti nikada na gubitku.

Koliko nas molitva i post u iščekivanju Vaskrsenja Gospodnjeg spasava od strahova?

Strahovi dolaze uvek od maloverja, ili neverja, ili samoljublja, i zato molitvom i postom, kao najvažnijim oružjem hrišćanskog života, pobeđujemo sve brige i strahove, čineći ono što do nas stoji, ali prepuštajući se uvek i u svemu, prvenstveno, volji Božijoj. Ono što od nas ne zavisi, ne možemo ni da promenimo, ali možemo da promenimo način kako ćemo se prema tome odnositi, da li sa strahom, brigom, panikom, ili sa čvrstom verom, da sve što biva, biva po neizrecivom promislu i sudu Božijem. Bog želi da se svi spasu i onda je sve što nam se dešava, ako to primimo sa blagodarnošću i trpljenjem, nama samo na korist i duhovno uzrastanje.

Da li je post delotvoran bez duhovne osnove našeg života?

Telesni post sam po sebi nema smisla i značaja ukoliko nije povezan sa molitvom, milostinjom i drugim dobrim delima. Danas postoje razne nutricionističke metode koje podrazumevaju neku vrstu potpunog ili delimičnog posta. Savremena nauka uviđa značaj ograničenog unošenja hrane. Ali za nas hrišćane, post nije samo metoda za postizanje boljeg zdravlja tela ili mršavljenje, već, pre svega, podrazumeva uzdržanje od svega onoga što nas udaljava od Boga i večnog života. Treba postiti i od suvišnih informacija, od praznoslovlja, od svake reči koja može da povredi bližnjega. Zato je hrišćanski post neodvojiv od molitve i ljubavi prema bližnjima.

Možemo li primiti svetlost Vaskrsenja u naša srca ako ne oprostimo, ako osuđujemo i ako ne sagledamo sopstvena sagrešenja?

Oprostiti drugima za njihova sagrešenja, znači, otpustiti ih, zaboraviti. Otuda ne smemo da dozvolimo da se u nama ukoreni zlopamćenje, ili, ne dao Bog, mržnja. Praštanje je u suštini prihvatanje drugih, sa svim njihovim slabostima, i zasnovano je na dubokoj spoznaji da svi nosimo palu i slabu ljudsku prirodu, i da ako jedan dan sagreši naš brat, drugi dan sagrešićemo i mi. Obično oni koji osuđuju druge, osuđuju upravo ono što i sami imaju u sebi i što im toliko smeta. Zato treba duboko uzrastati u spoznaji sopstvenih slabosti, i kroz smirenje, koje ta spoznaja donosi, da zadobijamo dar istinske ljubavi Božije, koja otvara dveri našeg srca da bismo primili punoću radosti Vaskrslog Hrista.

Šta je za svet značio kratkotrajni boravak Isusa Hrista u grobu i njegovo vaskrsenje?

Gospod je postradao po svojoj čovečanskoj prirodi, ali kao predvečnog Boga Logosa, sila telesne smrti nije mogla da Ga se dotakne. Upravo u tome je Njegova pobeda nad smrću, jer je Hristos kao Bogočovek postradao i vaskrsao i otvorio nam dveri večnog života. Od Hrista, fenomen telesne smrti više ne podrazumeva odvojenost od Boga, već smrt onoga koji veruje u Hrista, vrata su za večni život. Upravo je to Gospod blagovestio Marti nakon smrti njenog brata Lazara: „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje u mene ako i umre, živeće“ (Jn 11.25). Nakon telesne smrti Hristos je sišao u dubine ada, prostora u kome su obitavale duše onih koji su usnuli. Oni koji su ga čekali i prepoznali kao svoga Boga i Spasitelja, preveo je u Zemlju živih, i oni sada obitavaju u blaženoj nadi novoga vaskrsenja.

U ovim teškim vremenima punih neizvesnosti i tragedija, sme li da izostane naše radovanje Hristovim Vaskrsenjem i novim životom?

Hrišćanska vera bez radosti nije naša vera. Hrišćani su sa radošću podnosili sva stradanja, progone i nevolje u ovome svetu, znajući da su one samo za ovoga sveta i veka i da posle njih dolazi večni život u Hristu. Zato i mi, činimo dok smo u ovom svetu ono što do nas stoji da služimo tajni Hristovog Evanđelja i blagovestimo tu radost svima, svojim delima, svojim rečima i utehom. Sve nevolje će pre ili kasnije proći, a one koji imaju vere i u najtežim trenucima blažiće radost Hristovog vaskrsenja koja je sada i ovde među nama i stalno nas ukrepljuje.

Izvor: Jedinstvo