TV Most

Velike Hoče, jedne od enklava na jugu Kosmeta u kojoj trenutno živi oko 500 Srba, a pre rata ih je bilo 1.500, na specifičan način proslavljaju Badnji dan.

Običaj je, naime, da mladi oko podne odlaze u šumu da seku Badnjake, ponesu vino, rakiju, posnu hranu, a nakon druženja kreću u koloni ka centru sela u kojem ih ostali meštani dočekuju ispred Crkve gde pale Badnjake.

Ove godine, zbog epidemiološke situacije nije održano paljenje Badnjaka ispred Crkve, ali su sve ostale običaje, kao i nezaobilaznu muziku, vatromet i petarde, ispoštovali.

Nemanja iz Velike Hoče, koji je sa suprugom i dvoje male dece ostao u svom rodnom mestu, kaže za Tanjug da Badnji dan već godinama proslavljaju na taj način.

Kako da im praznici puno znače i to svima i deci i mladima, a i starima.

"Ipak je ovo običaj koji nismo mi izmislili, već smo nasledili. Nismo prekidali tradiciju ni u najtežim godinama, možda nismo smeli da idemo dalje u šumu, kao što smo išli pre rata, ali poslednjih 20 godina smo ovde oko sela", priča Nemanja.

Na pitanje kakav je život u Velikoj Hoči, kaže da su se navikli na sve, čak im ni epidemija nije teško pala i ne smeta im.

„Navikli smo da budemo bez struje, vode, interneta. Sada je mnogo bolje, imamo redovno struju i vodu“, kaže Namanja i dodaje da su odnosi sa Albancima iz godine u godinu sve bolji, kao i da se druže i sa Gorancima i drugima, odnosno sa svima koji to hoće.

Srbiju doživljavaju kao maticu, a ono što im je najbitnije jeste da imaju slobodu, mir, da mogu normalno da žive i rade, kao i da se kreću.

Milan Petrović iz Velike Hoče, student stomatologije u Kosovskoj Mitrovici, u razgovoru sa ekipom Tanjuga, kaže kako je Badnji dan specifičan za meštane Velike Hoče.

„Poslednjih 20 godina se razvila potreba meštana da iskažu svoja osećanja, emocije, koja tokom cele godine potiskuju. Te emocije su specifične, to je osećanje pripadnosti srpskom rodu. Nikoga ne vređamo, ne provociramo, samo želimo da ta naša osećanja makar u ovom danu ispoljimo. Mnogo je specifična ta emocija i ne može se objasniti onima koji nisu odavde“, ispričao je Petrović.

Kažu da Badnji dan i praznike iskoriste i da se okupe i sa onima koji su se iselili iz Velike Hoče.

„Ovo je dan kada dolaze i naši prijatelji i rođaci koji su se odselili iz ovog mesta, najčešće zbog toga što nisu imali posla, koji su u potrazi za korom hleba otišli u Beograd, druge gradove centralne Srbije i ovde smo svi na okupu, slavimo Hristovo rođenje“, dodaje.

Iako je teška sitiacija u Velikoj Hoči, to selo od ostalih, kako navodi, razlikuje odgovornost i potreba koju osećaju meštani da tu ostanu, jer su jedino selo na teritoriji prizrenskog kraja koje je opstalo.

„Nažalost, zbog posla mnogo ljudi ide odavde, poslednjih godina je počelo malo više da se brine o Velikoj Hoči, ali i dalje nedovoljno. Danas je u centralnoj Srbiji, poznajem drugare, teško zadržati mlade u selu, neće da ostanu, odlaze u grad, a ovde su potrebna minimalna ulaganja da bi ostali da žive", priča Milan.

Navodeći da smatra da bi se uz minimalna ulaganja verovatno dosta onih koji su otišli vratili da žive u Velikoj Hoči, Milan je izrazio očekivanja da će podrška Srbije biti izraženija.

„Nadam se da će podrška naše države, bez koje ne bismo opstali nijednog sekunda ovde, biti intenzivnija, da će biti ulaganja jer bez toga nećemo moći da opstanemo“, navodi.

Što se tiče bezbednosne situacije, Milan kaže da su bezbedni, da se slobodno kreću, ali i da su oprezni, jer i kod Srba i kod Albanaca postoje ekstremne struje kojih se klone i čuvaju.

Mladi u Velikoj Hoči su pokrenuli i inicijativu „Biser Metohije, Velika Hoča - tu sam rođen, tu i ostajem“ na društvenim mrežama na kojima upoznaju sve koji ih prate o kulturnim, istorijskim dešavanjima u tom selu, ali i današnjim načinom života.

Kako je ispričao Milan, ta inicijativa ima samo jedan cilj, a to je da pošalju poruku da vole, žele i hoće da ostanu na Kosovu i Metohiji.

Izvor: Танјуг