TV Most

Na današnji dan, 23. jula 1914. godine, u 18.00 časova, poslanik Austrougarske u Beogradu baron fon Gizl predao je Lazaru Pacuu, ministru finansija i zastupniku srpskog predsednika vlade Nikole Pašica, ultimatum koji će biti povod za početak Prvog svetskog rata, najrazornijeg i najvećeg koji je istorija do tada zabeležila.

Ultimatumom je optuživana Kraljevina Srbija da je tolerisala i propagandnu i drugu podrivačku aktivnost protiv Austrougarske, kao i da su zvanična lica Srbije naoružala, obučila i prebacila preko granice osobe koje su izvršile atentat na prestolonaslednika Austrougarske 28. juna 1914, u Sarajevu.

Na Vidovdan 1914, Gavrilo Princip ubio je Franca Ferdinanda Habzburškog, prestolonaslednika Austrougarske i njegovu suprugu Sofiju.

Prilikom istraga sprovođene u Sarajevu posle atentata, utvrđeno je da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrilo Princip, atentatori, boravili u Srbiji, da su odande doneli oružje, i da su bili povezani s pojedinim službenim licima Srbije (Tankosić, Ciganović i drugi) koji su pomogli i prebacivanje preko granice. Bilo je jasno da zvanični Beograd, odnosno vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze s atentatom, ali pojedinci iz sastava aparata pomogli su potonje atentatore.

Zvanični Beč, zahtevao je službeni odgovor Beograda najdocnije za dva dana. Oštrina zahteva izrečenih u ultimatumu nije ostavljala dilemu da je on po svemu sročen s namerom da ga zvanični Beograd odbije, odnosno da se iznađe izgovor za rat.

U Beču je postojalo čvrsto uverenje da će odlučna vojna akcija protiv Srbije brzo rešiti problem koji je Austrougarska imala na južnim granicama s nacionalnim pokretom Srba, koji su doživljavani kao remetilački element čije je uništenje životno pitanje Monarhije. Pretpostavljalo se da Srbija nije sposobna da pruži ozbiljniji otpor, odnosno da će austrougarske trupe munjevitim ratom brzo poraziti Srbe.

U Srbiji u tom trenutku, opšti stav je bio da ma kakav sukob s Austrougarskom treba na svaki način izbeći. Zemlja je upravo izašla iz dva balkanska rata, protiv Turske, i docnije Bugarske, 1912 - 13, i iako pobednica, Srbija je bila iscrpljena, podnela je velike ratne žrtve, i bile su neophodne godine postupnog oporavka.

Nema nikakve dileme da je zvanični Beč, u saglasnosti i zapravo i na podsticaj Berlina, držao da je upravo takva pozicija Srbije prikladan moment za brz konačni obračun. Nije se pretpostavljalo da je moguć ozbiljan otpor.

Zahteve koje je Beč postavio Beogradu, ser Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, opisao je kao najteže koje je ikada jedna država uputila drugoj. Ultimatum je sadržao deset tačaka.

Zahtevana je obustava svake propagande protiv Austrougarske, prestanak rada i raspuštanje svih organizacija koje, po tumačenju Beča, delaju protiv Austrougarske, pre svega Narodne odbrane. Potom, da se iz obrazovnog sistema ukloni svaka vrsta podsticanja protiv Austrougarske. Da se iz državne službe, i vojne i civilne, odstrane sva lica za koja se iz Beča tvrdi da su se bavila podrivačkim radom protiv Austrougarske, kao i efikasno zatvaranje granice za protok takvih lica i materijala. Isto tako, zahtevano je neodložno hapšenje svih osumnjičenih za pomoć u atentatu, učešće austrougarskih službenih lica na teritoriji Srbije prilikom istraga, kao i sprovođenja sudskog postupka protiv navedenih lica u saglasnosti sa organima Austrougarske.

Srpska kraljevska vlada, suočena se očiglednom mogućnošću rata s višestruko nadmoćnijom Austrougarskom, oko čega nije postojala dilema, izašla je u susret svim zahtevima zvaničnog Beča, osim učešća organa Austrougarske u sudskom postupku.

Vlasti Srbije uhapsile su Vojislava Tankosića, u toku je bila potraga za Ciganovićem. U svakom smislu vlada u Beogradu pokazivala je popustljivost u nadi da će rat možda biti izbegnut.

Zvanična Srbije, vlada i predstavnici krune, naglašavali su žaljenje i svaku vrstu osude tragičnog čina koji se dogodio u Sarajevu. Mir je bio životni interes Srbije. U Beču i Berlinu procenjeno je međutim da je moment za rat nastupio. Izgovor za napad na Srbiju tražen je već godinama, Nemačka je međutim do tada obustavljala namere Austrougarske dok nisu okončane pripreme za rat. Vladari dve zemlje Franc Jozef Habzburg i Vilhelm II Hoencolern, još tokom prve sedmice jula usaglasili su korake oko započinjanja rata.

U Beču su se pritom nadali da će rat sa Srbijom biti mali lokalni sukob koji će se ubrzo završiti slamanjem nejake Srbije.

Vlasti Nemačke su bili svesne da predstoji širi sukob velikih evropskih sila i decenijama su se za takav razvoj događaja pripremale. Prethodnih decenija Nemačka koja je ubrzano jačala, postala je prva industrijska sila Evrope sa, činilo se, nezadrživom stopom rasta.

Odgovor Srbije na ultimatum, vrlo odmeren i popustljiv, koji su sročili Nikola Pašić i Stojan Protić, Pašić je dostavio u poslanstvo Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula.

Odgovor srpske vlade međutim nikoga u Beču nije zanimao.

Tri dana potom, 28. jula Austrougarska je Srbiji je i formalno objavila rat.

Bio je to početak Prvog svetskog rata, najrazornijeg i najvećeg koji je istorija do tada zabeležila.

Izvor: T a n j u g; Foto: Profimedia, arhiva