TV Most

Saborna povorka vernika – litija, predvođena sveštenstvom, svečani je čin, koji okuplja veliki broj građana Kosovske Mitrovice. Mitrovčani litiju organizuju od 2008. godine, kada je Hram Svetog Dimitrija, osveštao blaženopočivši patrijarh Pavle.

Od tada se, svaki Mitrovdan, gradska i hramovna slava Kosovske Mitrovice, proslavlja svečano. Događaj je koji se željno iščekuje, a kom se naročito raduju deca.

Kako Kosovska Mitrovica slavi, šta su litije i zašto su one značajne, za Kontakt Plus govori protojerej pri Hramu Svetog velikomučenika Dimitrija u Kosovskoj Mitrovici, Branislav Dikić. Kroz razgovor, pojašnjava i česte nepoznanice vezane za crkvene običaje.

„Sama reč litija dolazi od grčke reči – litijah, što znači strasna molitva. Upućuje nas da je to poseban obred bogoslužbeni, koji se obično obavlja nakon večernje službe ili nakon liturgije“, kaže otac Branislav.

Podseća i da se u prošlosti litija služila usled obilne kiše, suše, zemljotresa, rata, gladi… kako bi se prizvala Božja milost.

„Naravno, na taj način ne uslovljavamo Boga. To nije nikakav magijski ritual, već molitveni priziv uz učešće svog naroda. To je kruna onoga zbog čega se i skupljamo u hramu, a to je zajednica radosti. Iz tog razloga su, počevši od Grka, kasnije Rusa, pa do svih hrišćanskih pravoslavnih naroda, uključujući i Srbe, uveli litiju koja je neizbežna“, objašnjava nam protojerej Branislav.

I dan-danas litija je vrlo ključna, naročito u manjim sredinama ili većim gradovima koji proslavljaju određenu hramovnu slavu, odnosno svetitelja kog praznuju.

„Krsni hod“ je kod nas 8. novembra, na dan Svetog Dimitrija, gradske i hramovne slave.

„Kao što svako od nas u svom domu proslavlja svoju krsnu slavu, tako i crkva mora da bude posvećena nekom svetitelju, da ima svoga patrona. Kada ulazimo u hram, najčešće iznad vrata vidimo ikonu svetitelja ili praznika Bogorodičinog ili Gospodnjeg i po tome znamo kome je crkva posvećena i ko je zaštitnik tog svetog mesta. Isto kao kada uđemo u nečiju kuću, koja je hrišćanska, i vidimo ikonu, znamo da ta porodica poštuje određenog svetitelja ili svetiteljku i da je on zaštitnik njihovog mesta.“

Prazničnoj litiji, prethodi večernja služba ili bdenije.

„Mi i dalje poštujemo vizantijsko računanje vremena koje je zastupljeno i na Svetoj Gori, recimo. Oni služe večernju kada zađe Sunce, jer tada počinje novi crkveni dan. Zato mnogi ljudi slave uoči slave. Mi u crkvi menjamo ikonu, jer od večernje službe slavimo svetitelja koji se obeležava sutradan. Bdenije je uvod. Kao što nas Stari zavet vodi do Novog, koji je ključan za nas, tako i bdenije predstavlja Stari zavet, period pre Hrista, koji nas polako uvodi u period življenja Hrista ovde na Zemlji“, navodi otac Branislav.

Nakon bdenija, žitelji odlaze na Duhovnu akademiju, koja se organizuje kao omaž duhovnoj, kulturnoj i istorijskoj baštini našeg kraja. U njoj neizostavno učestvuje Crkveni hor „Branislav Nušić“.

Sutradan, na Mitrovdan, vernici se okupljaju u gradskom hramu na liturgiji, posle koje se pričešćuju.

„Nekad pričešće može da traje duže od svete liturgije, ali upravo je to i smisao svete liturgije. Kada sveštenik sa svetom čašom, koja se zove putir, poziva vernike da se pričeste, vrlo često mnogi odbijaju da priđu. Kažu: ’Nije božićni i vaskršnji post, nismo postili’. A u stvari, svi oni koji poste sredu i petak, ili oni koji iz zdravstvenih razloga ne mogu da poste, dobrodošli su da se pričeste. Crkva je duhovna bolnica“, ističe otac Branislav.

Nakon pričešća, vernici idu u „krsni hod“, noseći kroz grad Časni krst i ikone, a litiju, zajedno sa sveštenstvom i monaštvom, predvodi najčešće vladika.

„Zbog određenih prilika, vladika može da pošalje svog zamenika, koji će predstavljati njega, kao što je bilo jedne godine, to je bio arhimandrit Andrej iz Manastira Crna reka, takođe je bio arhimandrit Mihailo iz Svetih arhangela kraj Prizrena. Uglavnom, svake godine, počevši od patrijarha Pavla, koji je je osveštao naš hram 2008. godine, isključivo episkop, kao duhovni poglavar, je predstojatelj crkve, jer crkvu čine episkop, narod i sveštenstvo. Bez toga nemamo jedinstvo crkve. Ali pošto episkop ne može da bude prisutan na svim mestima, onda sveštenici obavljaju liturgiju u njegovo ime.“

Kroz grad vernici staju na tri mesta, gde se čitaju određene molitve za prizivanje Božje milosti na žitelje i sam grad.

„Litija je krsni hod, upravo na sećanje krsnog hoda kada je Gospod Hristos pošao na stradanje, kada je nosio krst. Takođe, u Jerusalimu imamo ulicu koja se zove Ulica stradanja. Postoje čak i označena mesta gde je Hristos, po predanju, tri puta padao pod težinom krsta. Pre toga je maltretiran i svakakve stvari podneo, usled svoje fizičke slabosti, on je padao na ta tri mesta. Iz tog razloga na tri mesta stajemo i čitamo određenu molitvu gde prizivamo Božju blagodet na grad i njegove žitelje. U ovom slučaju, episkop čita Sveto jevanđelje i kropi sa osvećenom bogojavljenskom vodom trgove i mesta gde prolazimo“, objašnjava dalje protojerej Branislav.

Vernici onda dolaze do centra grada, gde se obavlja rezanje slavskog kolača, koje je neodvojivi čin hramovne slave.

Slavski kolač uglavnom sprema vernica koja je izrazila želju da to uradi, a koja je jako privržena pravoslavnoj veri, otkriva nam otac Branislav.

„One predstavljaju narod, a narod je crkva. Tako da ta žena, koja priprema slavski kolač, je opredeljena u ime naroda, iako to ljudi ne znaju. Ona predstavlja žrtvu koju mi prinosimo Bogu u ime naroda. Mi Bogu prinosimo darove prirode. Slavski kolač se pravi od žita, a vino se priprema takođe od onoga što nam priroda daruje, a to je grožđe. Tako ono što nam On daruje, mi Njemu vraćamo.“

Tradicionalno, na gradskom trgu, najmlađi lome pogaču sa zlatnikom, što je posebno veseo i radostan svečarski čin. Najsrećnije je ono dete, u čijem parčetu pogače zasija zlatnik.

A za kraj proslave, spremna je Trpeza ljubavi, koju priređuje Privremeni opštinski organ sa Crkvenom opštinom.

„U svim crkvama i manastirima posle liturgije se daje posluženje ili ručak. To je ostatak iz prvih vekova kada su se hrišćani okupljali. Oni to nisu zvali liturgija kao danas, već se obred zvao lomljenje hleba. Tu su se oni pričešćivali u znak sećanja na Tajnu večeru. Tako da ta sinergija koja danas postoji između crkve i države, u našim gradovima je vrlo očigledna i opipljiva. Saradnja je izuzetno dobra, naročito što oni imaju sluha, a i mi kao Crkvena opština nemamo neke velike prohteve. Zaista nam je želja da tog dana bude što veći broj građana i da svi zajedno učestvujemo na svetoj liturgiji, da se pričestimo i na kraju da svi zajedno budemo u toj zajednici, pa na trpezi.“

Litiju u Kosovskoj Mitrovici izdvaja to što hram poseduje delić moštiju zaštitnika grada – Svetog Dimitrija.

„Njegovo telo se nalazi u Solunu, on je i zaštitnik tog grada. Mi smo imali tu sreću, da su nam darovali česnicu, koja se nalazi sa desne strane, kad uđemo u hram“, kaže otac Branislav.

„Zato što je svetitelj sa nama, proslavljamo ga možda svečanije nego na drugim mestima“, poručuje otac Branislav.

Izvor: Radio Kontakt plus; Foto: Radio Kontakt plus