TV Most

Orahovac se pominje još 1348. godine u povelji srpskog cara Dušana. U ovom metohijskom gradu, nekada je živelo više od 3.000 Srba, sada ih ima oko 300, od tog broja, 70 dece.

Uska, skoro prazna kaldrmisana ulica, u kojoj su ambulanta, škola, crkva. Prvo mesto u južnoj srpskoj pokrajini, gde su još 1998. godine, počele otmice i ubijanja Srba.

„Bilo nas je mnogo više, u opštini Orahovac nas je bilo oko 5.200, sada nas ima samo u Velikoj Hoči, koja je srpsko selo, i ovde u ovom delu Orahovca oko crkve. Ostala sela su obesrbrljena, nema tamo više naših stanovnika“, priča meštanka Olivera Radić.

I pored 84 žrtve progona albanskih ekstremista, grupa upornih Srba ne odustaje.

„Ranije se živelo u celom gradu, svuda širom Orahovca su živeli Srbi, bilo je u donjem delu Orahovca blokova celih ulica u kojima su živeli Srbi, u stambenim zgaradma su zajedno živeli sa komšijama, stan do stana, ali ostali smo, opstali smo, 20 godina opstajemo, jako je teško, nadamo se da ćemo opastajati i dalje“, ističe Radićeva.

Stariji su navikli na nedaće, za mlade ponestaje perspektive.

„Teško se živi, vidite sami kako je. Deca završe školu i odu, nema posla. Samo su stari ljudi ostali ovde. Iz Veliko Hoče dolaze ovde, Orahovčani odlaze. Teško je, ne možemo dalje da idemo, imanje imamo, ne možemo da se krećemo, ne smemo“, govori nam osamdesetšestogodišnji Dimitrije Mirković.

„Život kao u svim enklavama, živi se tako. Omladine malo ima, za omladinu je najteže, ne rade“, kazala je jedna meštanka.

Posla nema, srpska zemlja uzurpirana, a nekada nije bilo tako.

„Imam vinogard, oni su mi struju davali, vodu.. sve. Živeli smo mnogo dobro, ali sada kako će da se živi, Bog zna“, kaže deka.

A vera i crkva su ostale jedina nada preostalim Orahovčanima, čiji ni mrtvi nemaju mira.

„Crkva je svakako stub ostanka i opstanka ovde, nije ni slučajno što smo tu oko nje okupljeni. Redovne liturgije, imamo sveštenika praznikom, nedeljno, imamo akatist Presvetoj Bogorodici petkom. Tako da nam to daje snagu, daje nam energiju. Znamo da nije prvi put u istoriji da ljudi žive teško. Ima mnogo zapisa istorijskih gde su pojedinci pisali o tome kako im je bilo teško i kako su zabeležili neki trenutak kada su mislili da ne mogu dalje, pa se dalje išlo, i opet nas je bilo, a ja se nadam da će nas opet i biti“, dodaje Radićeva.

Nekada je Olivera sa svatovima i srpskom zastavom, iz rodne Velike Hoče, došla u Orahovac. Nada se da će i neke nove mlade generacije zaigrati svadbeno kolo ulicama ovog gradića i da će i u donjem delu mahale, odakle su Srbi proterani, slobodno zapevati „Orahovcu, bašto rajska“.

Izvor: Gračanica online; Foto: Gračanica online