TV Most

Novinarka i autorka filma Dosije Kosovo "Račak" Slađana Zarić kaže da je i posle četvrt veka od ovog događaja, koji je bio direktan povod za bombardovanje Sevezne Republike Jugoslavije, i dalje puno nelogičnosti, ali veruje da će istorija na neka pitanja dati konačne odgovore. 

Zarić je temeljno istraživala ovaj slučaj i, kako kaže, posle 25 godina odgovori na mnoga pitanja nedostaju, jer je ostalo mnogo nerazjašnjenih okolnosti i situacija. 

"Krenuću od nekoliko tih nelogičnosti, a prva je zašto nemamo nikakvu presudu o Račku. Tužilaštvo Haškog tribunala je uložilo puno napora, najveći broj svedoka je izveden upravo za slučaj `Račak` i mi na kraju nemamo presudu. Oni imaju formalno-pravno obrazloženje zašto su odustali od Račka, ali mi nemamo presudu o Račku. Milošević je preminuo, taj slučaj nije završen, a optužnica je povučena kada su u pitanju bila suđenja šestorici srpskih političkih i vojnih generala. Potom imate dosta kontradiktornosti u Haškoj sudnici. Naime, imamo vrlo različite svedoke i izjave svedoka koji su pričali o Račku - od toga da su sami meštani Račka negirali da je uopšte tamo bilo vojske, do izjave komandanta operativne zone Nerodimlja Šukrija Buje koji je tvrdio da je u Račku bilo 47 UČK vojnika. Imali ste izjave seljaka koji su tvrdili da nije bilo nikakvog naoružanja, kako su imali možda samo lovačke puške, a videli smo da je Šukri Buja na suđenju u procesu Miloševiću tvrdio da je Račka jedinica imala i minobacače, utvrđene rovove okolo i pored toga da je imala i mitraljez", priča Zarić za Kosovo onlajn o onome do čega je došla radeći film o ovom događaju. 

Kako navodi, druga nelogičnost koja za nju ostaje veliko pitanje jeste koliko je ljudi zaista stradalo u Račku. 

"U samoj optužnici se spominje 45, nađeno je 40 tela, a Šukri Buja spominje da je odneto od osam do deset UČK vojnika. Tako da se i dan danas ne zna tačan broj. U Memorijalnom centru u Račku se nalaze 44 imena, od čega su 40 imena ljudi čija su tela pronađena. Ja sam istraživala ko su ta ostala četvorica i to su ljudi koji su iz Račka, ali koji nisu uopšte poginuli 15. januara. I to je frapantno! Mi ne znamo da li je 40, 45, 52 ili 53 ljudi, mi ne znamo koliko je ljudi stvarno stradalo u Račku. Potom imate brojne manipulacije koje se tiču samog uviđaja i narušavanja lica mesta. Imate osam do deset tela UČK vojnika koji su te večeri 15. na 16. januar odneta. Između ostalog, to je ono što je zanimljivo i što priču o Račku ponovo dovodi u ogromno pitanje. Trenutno je pokrenuto prvo suđenje u odsustvu za slučaj `Račak` gde se sumnjiči jedan čovek koji uopšte nije bio pripadnik policije. Bio je u rezervnom sastavu i vrlo je zanimljivo da u optužnici stoji da je on osumnjičen za ubistvo civila koji nisu direktno učestvovali u ratnim sukobima, gde se upravo navodi ime Sadika Mujotija i njegove kćerke Hanumšahe Mujoti koji su upravo ta tela koja je UČK odnela te večeri. Ni jedno, ni drugo se ne nalaze u imenima u Memorijalnom centru u Račku. Oni su sahranjeni u Malopoljcu. I sada kada imate gomilu tih pitanja, nelogičnih stvari, logika zdravog razuma nalaže da je tu bilo ozbiljnih nameštanja, pripremanja scene i rekla bih da su sve to neke manipulacije koje su dovele do toga da se priča o masakru u Račku, zločinu protiv čovečnosti. Istorija će doneti svoje odgovore i mislim da svakim danom dobijamo po neki odgovor, ali kažem, i dalje je tu mnogo nelogičnosti koje mene kao novinara upućuju na tvrdnju da govorimo o jednoj ogromnoj manipulaciji", kaže autorka filma o Račku.  

Ona dodaje da se prvenstveno, kada je prikupljala materijal i istraživala, bavila onim što je stiglo tužilaštvu. 

"Tužilaštvo je, moram da priznam, uradilo jedan ogroman posao u smislu da sam tačno znala pozicije gde se koje telo nalazi, kako se zvala koja žrtva... Ono što je recimo vrlo zanimljivo, proučavajući sve te spise i spisak ljudi koji žive u Račku, vi tu vidite da se radi o porodicama, da su ljudi sa istim prezimenima, što govori o tome da smo mi tu imali UČK bazu. Drugo, koje selo sa civilima kopa vojničke rovove iznad sela? Jedna od tvrdnji da su oni bili civili, a ne vojnici je to što nisu imali vojničku uniformu. Logika stvari vam govori da ako živite u selu na dva kilometra od Štimlja, gde vi prosto možete da vidite kretanje ljudi sa lokalnog brda u Štimlje, pa naravno da nećete imati vojnu uniformu. Drugo, ako neko detaljnije krene time da se bavi i da gleda arhivske fotografije i video-snimke UČK iz tog perioda videće da oni u većini slučajeva nisu imali klasična vojna obeležja, nisu imali uniforme i pretežno su bili u civilu", navodi naša sagovornica. 

Zarić dodaje da je posebno zanimljivo to šta se dešavalo sa žrtvama koje su bile u takozvanoj jaruzi i gde su nastali oni snimci koji su obišli svet. 

"Treća stvar koja mnogo toga dovodi u pitanje je da je veliki broj tih žrtava koje su bile u jaruzi, koja je najproblematičnija, bilo boso, što je vrlo čudno. Pretpostavljam, ne mogu da tvrdim jer nisam tamo tada bila, da su im skidali vojničke cipele, jer onaj ko je bio u gumenim čizmama ostao je u njima. Tu je došlo do ozbiljnog pomeranja tela, civili su očigledno došli do lica mesta pre nego što je došla verifikaciona misija i upravo sam pronašla neke fotografije koje pokazuju da su civili stigli do tela pre misije. Forenzika ne može da da odgovor na pitanje šta se desilo u Račku, Helena Ranta jeste imala neke izjave, govorila da je to bio zločin protiv čovečnosti, ali ne smemo da zaboravimo da je ona to govorila u svoje, a ne u ime finskog istražiteljskog tima", kaže ona. 

Zarić podseća da se i u samom Haškom tribunalu vodila velika rasprava o tome šta je forenzika pokazala. 

"Parafinska rukavica koju mi koristimo je pokazala da je većina njih imala barutne čestice na rukama. Bilo je pitanje da li je to validna metoda ili nije. Nažalost, toliko toga je uništeno i toliko tela pomereno, čak evidentno skidana i neka garderoba sa njih da forenzika ne može da utvrdi kako je došlo do smrti, odnosno ona može da utvrdi da su oni stradali od vatrenog oružja, ali ne da li je to bilo direktno ili ne, da li je bilo međusobnog okršaja kao što naši kažu da je to bila jedna borba. Nauka ne može da nam da odgovor, jer je lice mesta zaista uništeno. To kosovska verifikaciona misija nije smela da dozvoli, ukoliko joj to nije zaista bila namera", smatra Zarić.  

Dodaje da su neki koji su navedeni kao žrtve iz Račka bili pripadnici OVK i da je našla njihove slike u uniformi. 

"Kada se fotografišu u uniformama, oni prikazuju svoju pripadnost. Zanimljivo je da su četvorica do petorica njih koji su stradali u jaruzi, a kažem opet jaruga je najproblematičnija, jer to su te jezive fotografije mrtvih tela naslaganih jedno pored drugog, bili pripadnici OVK. Pronašla sam fotografije petorice njih sa naoružanjem i u uniformama UČK , a koji se nalaze na spisku "nedužnih žrtava" stradalih u Račku. Ono što je još interesantnije, oni su izdali knjigu poginulih UČK vojnika i imena baš te petorice se nalaze uz toj knjizi. Ne razumem kako pričaju da su s jedne strane poginuli za slobodu, kako oni kažu, njihove zemlje, a s druge strane i dalje tvrde da su bili u pitanju nedužni civili. Puno je nelogičnosti koje navode na tvrdnju da je sve bilo isplanirano i inscenirano, da se samo čekao povod i da je to bio povod za bombardovanje. Ne zaboravimo na izjave političara. Madlen Olbrajt je govorila o preklanim vratovima, to stvarno zvuči jezivo da neko u 20. veku kolje ljude. Ne postoji ni jedan leš koji je zaklan pokazala je forenzika. Slušali ste svedoke u Hagu koji su tvrdili da im je vađeno srce, da su im odsecane glave, a tačno je da je došlo do narušavanja leševa, jer su oni bili skoro 24 sata napolju i da su i životinje prilazile tim leševima. Ono što je meni u velikoj meri rasvetlilo šta se te noći dešavalo je svedočenje Šukri Buje u Hagu gde je on prvi put javno priznao da su imali vojnike, da su imali bazu i da su odnosili tela noću", objašnjava Zarić. 

Izvor: Kosovo online; Foto: youtube/prinskrin