TV Most

Deca nam u školama uče po srpskom programu, šta ako jednog dana iz Prištine odluče da i to promene? Kad su sve druge dogovore pogazili, sva druga prava nam ukinuli, što ne bi i to? Šta će nam onda deca učiti, pitaju Srbi iz enklava na KiM.

Danima već srpska geta južno od Ibra obilazi jedna slika nastala pre koji dan kada su u Osojane u Metohiji upali kosovski specijalci kao da u selu ne živi miran narod, pritisnut svojom mukom i nevoljom nego – teroristi. Na slici je dečak, dečačić na ljuljašci zabavljen igrom dok iza njega, desetak metara dalje, prolazi policajac pod šlemom i sa puškom u rukama. Policajac svoj posao, dečačić svoj.

Tako otprilike i izgleda život Srba u getima južno od Ibra i njihove dece a sve više i onih koji žive severno od reke, na prostoru koji polako, postepeno,  postaje samo jedna velika, što bi Srbi na Kosovu rekli – enklava. Od krize do krize, od paljevine do paljevine, od pljačke do pljačke, od hapšenja do hapšenja, od presude za navodni ratni zločin do sledeće od 10, 12, 15 ili 20 godina robije. I, između toga – trenutak predaha, onaj kad deca mogu do centra sela, do igrališta, ljuljaške...

Kada su prošle godine kosovski specijalci upali u zgradu Opštine Zvečan, kada su izbili sukobi u centru grada, kada je gradom odjekivala pucnjava, dečica iz okolnih ulica, pričali su mi njihovi očevi, nisu mogla na ulicu, iz kuća, dvorišta, danima. Ni do prodavnice po sladoled. Škole su bile zatvorene.

"Slika deteta na ljuljašci iz Osojana i boli i ohrabruje. Ona je poruka –`Radite vi šta hoćete, mi moramo da živimo`. sa druge strane, kad pogledate tu sliku prvo pitanje koje sebi postavite jeste – `kakva je budućnost tog deteta, ima li je uopšte, šta tek njega čeka, i dok ne odraste i kad odraste, kakvo mu je detinjstvo`... Moja deca su srednjoškolci, veliki su već, a odrasli su u strahu koji nije ništa manji, čak je i veći, izraženiji, od straha koji smo trpeli i trpimo njihova majka i ja, uz vesti sa televizije o pljačkama, paljevinama, napadima, pucnjavama", priča mi ovih dana poznanik iz jedne od srpskih enklava južno od Ibra.

Upadi policije u Goraždevac, Osojane, selo Vidanje kod Kline, zatvaranje kancelarija u kojima su radili privremeni, srpski organi na Kosovu, upadi u pošte, ambulante, plenidba novca za penzije i plate koja šalje Srbija, zabrana dinara, a sve se dogodilo u poslednjih nedelju dana, nove su teške nevolje za narod u getima. Sad ljudi u enklavama strepe kad će policija i u njihova sela, da zatvara kancelarije privremenih organa koje još nisu zatvorene, da kontroliše prodavnice i apoteke, pleni dinare...

Slike specijalaca kako sa puškama stoje ispred kućica Srba povratnika u selu koje je posle 1999. godine bilo bukvalno razoreno, u kome je jedva kamen na kamenu ostao, vraćaju meštanima, njihovoj deci, sećanje na prošlost, na teške dane.

"Jasno je šta iz Prištine žele... Od carine na prelazima, specijalaca na severu, zabrane dinara, ukidanja privremenih organa, cilj je jedan – kidanje veza sa Srbijom jer, dobro oni znaju, bez pomoći iz Srbije ovde opstanka nema. Šta će ljudi ako ostanu bez penzija, bez plata? Po enklavama dobar deo ljudi bez tog novca ne mogu da sastave ni nedelju, dve, a kamoli neki duži period", priča poznanik iz jedne od enklava.

Kradu šta stignu, pa čak i papuče pred kućnim pragom

Ograničeni na uzane, omeđene, stešnjene sa svih strana prostore svojih geta, naviknuti na takav život, u stalnom strahu od pljačke imovine, paljevine, otimačine, od života ovde malo šta ostane. U takvoj atmosferi odrastaju deca Srba po getima na Kosovu.

Pre koju godinu, Srpkinja, starica iz jednog nekad čisto srpskog sela kod Vučitrna pričala mi je da su joj komšije najpre odveli kravu iz štale, zatim ukrali motokultivator iz dvorišta, zatim i neke priključne mašine, onda su pokupili i drva, sve što je moglo da se nađe oko kuće. Na kraju, klela se žena i plakala, odneli su joj i papuče sa praga.

"Deca nam u školama još uče po srpskom programu, šta ako jednog dana iz Prištine odluče da i to promene? Kad su sve druge dogovore pogazili, sva druga prava nam ukinuli, što ne bi i to? Kakvu će nam onda istoriju, kakvu geografiju deca učiti? Hoće li ih tamo učiti da su Dečani, Gračanica i Bogorodica Ljeviška katoličke bazilike? Šta ćemo onda", pita sagovornik.

Kaže, nigde se bolje, nego iz srpskih geta južno od Ibra ne vidi, ne razaznaje strategija Prištine. Kidati istorijske, ekonomske, kulturne, životne, sve veze sa Srbijom, pa i one duhovne naročito.

"Svedoci smo kako nam otimaju, prekrajaju istoriju, kako nam, jednu po jednu otimaju crkve, svedoci smo kako menjaju toponime, kako brišu svako sećanje, svaku vezu sa Srbijom i, sve je to deo iste namere, istog cilja", kaže sagovornik.

Biseri "novokosovske" istorije: Ako su srpske svetinje na KiM albanske, zašto ih onda ruše i skrnave?

Odavno su na Kosovu stara priča "otkrića" paralelne albanske istorije da je Karađorđe, u stvari "čistokrvni Albanac", da je Miloš Obilić – "albanski vitez", da je Gazimestan "bezvredan i nepotreban spomenik", da su Nemanjići "potomci albanske porodice Nimani", da je Gračanica "podignuta na temeljima ranoalbanske katoličke bazilike iz 5. veka", da je amblem dvoglavog orla na svetom tronu u manastiru Dečani "jasno obeležje Albanije"...

"Samo Bog zna, svesni smo mi toga, šta će biti sa nama. I mi smo spremni na sve. Njihovo je vreme došlo, mogu da pale, žare, otimaju, proteruju, hapse, sude, oru naše njive i beru naše šljive... Samo u jednom su se preračunali. Ono što ne mogu promeniti jeste naša neizreciva ljubav prema Srbiji koju volimo kao oči, prema Srbiji u koju gledamo kao u Sunce, kao u Boga, ma kako ona ponekad nas gledala... Na to treba računati, to imati u vidu i pred Bogom i pred ljudima, ma šta ko radio, obećavao i potpisivao", teku jutros reči poznanika sa Kosova i Metohije.

A onaj dečak s početka priče? Koliko li njega i njegove drugare iz Osojana, iz Goraždevca, Vidanja, iz mnogih srpskih geta po Kosovu još gorkih čaša čeka?

Izvor: RT Balkan, Zoran Šaponjić; Foto: T a n j u g