TV Most

U Ibarskom Kolašinu, na severnoj strani planine Mokra Gora, samom rubu Kosova, na posedu srednjovekovne srpske kraljice Jelene Anžujske, ponovo se čuju zvona iz novosagrađene crkve manastira Svetog Velikomučenika Georgija u Brnjaku.

Da bi ste došli do manastira, izađete sa Kosova na prelaz Brnjak, pređete most preko jezera Gazivode i opet se nađete na teritoriji Kosova, lokalnim putem uz Brnjačku Reku. Mir i tišinu božanstvene lepote sazdane od hrastova, jasika, breza, paprati, raznobojnog poljskog cveća, remeti šum lišća, let vilinih konjica i kliktanje orlova.

U skladan kompleks, sa crkvom, skromnim konakom koji još nije opremljen za potrebe sestrinstva i trpezarijom u izgradnji, zahvaljujući ktitoru Radivoju Dobriću iz Zubinog Potoka, uz pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju, mnogih institucija i naroda ovog kraja, pre mesec dana smestilo se sestrinstvo od 16 monahinja.

Crkva je podignuta nadomak, ostataka crkve iz 16. veka, za koju se pretpostavlja da je bila posvećena Sv Đorđu i seoska je slava, iz tog razloga odlučeno da se crkva posveti tom svetitelju.

“Splet okolnosti ili igra sudbine, ne izražava suštinu našeg dolaska u posed Sv Jelene Anžujske, jer osećamo i znamo da se takve stvari ne dešavaju slučajno. Srećna sam što zaranjam u jedan život skriven u dubinama vekova, vrlo bogat i nadahnjujući”, kaže igumanija manastira mati Stefanida (Glavčić), prethodno igumanija manastira Sv Prohora Pčinjskog, gde je sa sestrinstvom provela 25 godina monaškog života.  

“Pokret naše duše ili prosto glas naše zajednice, je bio takav da dođemo na Kosovo. Šta to podrazumeva tačno, ja tek sad počinjem da otkrivam. Našavši se ovde i sama razmišljam, tražim dublje razloge i shvatam da smo mi ovde, da oživimo ovo mesto i da ono oživi nas”, nastavlja mati Stefanida.

Govoreći o prvom dolasku u Brnjak mati kaže, da su je reči jednog čoveka duboko potresle i urezale se kao dobrodošlica meštana.

“Prokomentarisala sam kako je crkva mala, a on je rekao ‘napravićemo mi veću crkvu’. Ja kažem, pa ovi krajevi su napušteni, nema tu mnogo naroda, ne znam ni da li će neko dolaziti u crkvu, a on kaže ‘sestro nemoj tako da govoriš, kako neće da dolazi narod, ovde 600 godina nije zvono zazvonilo’, rekla je mati i dodala da je policajac na prelazu Brnjak, posmatrajući kako se doseljava sestrinstvo, pitao jesu li sada sve sestre tu i koliko ih ima, na njen potvrdni odgovor rekao je “dobro nam došle sa vama smo jači”, kaže mati Stefanida.

Ponekad se duh minulog vremena može osetiti u onome što je neko pisao, govorio, gradio, kaže mati uverena da “prostor beleži prizvuk pređašnjeg života, u kome osećamo nešto što nas dotiče, a što ima veze sa suštinom ljudskog bitisanja”.

“Na jednoj od prvih liturgija koju je vladika Teodosije ovde odslužio, posle našeg dolaska početkom juna, rekao je ‘ovo mesto kao da je čekalo baš na vas’. Bilo je ranije pomena i razmišljalo se, ali se to nije događalo, evo sada zahvaljujući porodici Dobrić iz Zubinog Potoka, ovo mesto je zaživelo, ‘mnogi grade, crkve i manastire, ali retko kome se posreći da to mesto  duhovno oživi’ rekao je vladika” što je bio, kako kaže mati, dodatni podsticaj sestrinstvu.  

Dodaje da je Brnjak, znamenit po mnogo čemu i da se tek sada upoznaje sa istorijom Ibarskog Kolašina, koja zadire duboko prošlost u doba Nemanjića, Uroša Prvog i njegove žene, blagoverne kraljice Jelene Anžujske.

“Uroša Prvog vezujemo za Sopoćane, njegovi dvorovi su bili u Rasu, a ovaj prostor je direktno i neposredno vezan za Jelenu Anžujsku i njen život”, dodaje mati.

Žena Stefana Uroša Prvog, majka srpskih svetih kraljeva Dragutina i Milutina, baka svetog kralja Stefana Dečanskog i pra baka cara Dušana, Jelena Anžujska od roda kraljevskog,  došla je u Srbiju u proleće 1250. godine, a prema predanju, suprug je dočekao mirisom jorgovana, zasađenim dolinom Ibra da je podsećaju na francusku provansu. Svojevremeno jedna od najprosvećenijih ličnosti, govorila je nekoliko jezika, bila velika ktitorka i dobrotvorka. Zamonašila se 1280. godine u crkvi Sv Nikole u Skadru, preminula 1314. u Brnjaku, sahranjena u svojoj zadužbini Bogorodičinoj crkvi u Gradcu. Prva srpka kraljica i jedina žena rimokatolkinja, koja je kanonizovana za pravoslavnu sveticu.  Supruga je nadživela gotovo četiri decenije, koje je provela u svojim dvorima u Brnjaku.

“Jelena Anžujska je provela 37 godina svoga života nakon smrti muža Uroša Prvog ovde.  Nažalost njeni sinovi, sveti kraljevi, nisu je dugo nadživeli, Dragutin samo dve, a Milutin sedam godina” kaže Mati Stefanida i dodaje da je njihova uspešna vladavina “sve vreme je bila podupirana njihovom sv majkom”.

Naglašava da je Jelena Anžujska jedinstvena ličnost u srpskoj istoriji i da je malo istorijskih podataka koji govore o tome, ali da se duh njenog vremena oseća i duhovno i svetovno.

“Na mestu gde je crkva napravljena je bio njen letnjikovac, a četiri kilometara niz reku su se nalazali dvorovi, čije ostatke sada vidimo pored jezera, nažalost veći deo je u jezeru”, napominjući da se na tom, srednjovekovnom putu odvijao život njenog dvora i njene aktivnosti.

U Brnjaku je osnovala školu, za siromašne devojke, gde ih je obrazovala, učila vezu, manirima i uz miraz udavala za plemiće.

“Iako je upravljala srednjim i gornjim Ibrom, Zetom, Trebinjem, primorskim gradovima; Barom, Ulcinjom i Kotorom, ona je ostala ovde, gde je vaspitvala sirote  devojke iz ovog kraja. Ako krente putem naniže ima mnogo toponima koji podsećaju na nju, vidimo da je tu bilo i puno objekata, koji su pratili stazu odavde do njenih dvorova”, kaže mati Stefanida.

Sunce zalazi, zajednica u ljubavi i poslušanju na posedu Sv Jelene Anžujske ostaje za nama, zvono oglašava večernju molitvu, monahinje – anđeli na zemlji, jedna za drugom ulaze u crkvu.

Mati Stefanida nam je rekla da često pominjana fraza, da se malo zna, da ima malo podataka, nije tačna “jer istina nije neka faktografska kategorija, istinu ne svedoče proste činjenice”.

Meštani Brnjaka, koji baštine sjaj dvorova i pravoslavnu veru Sv kraljice Jelene Anžujske, govore u prilog tome. Od “starina je ostalo, gde je svetinja i gde ne sme da se pušta stoka, gde se krsti i gde ne sme da se hoda”.

Izvor: Kosovo online