TV Most

Dokumentarno-igrani film "Žuta kuća" koji je rađen u produkciji Informativnog programa Radio-televizije Srbije, a u saradnji s MUP-om, biće premijerno emitovan večeras u 21 sat na Prvom programu RTS-a. Autorka filma Slađana Zarić kaže da je ovim filmom, koji je baziran na izveštaju Dika Martija i Unmikovom dokumentu iz 2003. godine, želela da očuva sećanje na ljude koji su nestali. Ako mi o njima ne pričamo oni će još jednom nestati, poručila je autorka serijala filmova "Dosije Kosovo".

Slađana Zarić je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a rekla da dokumentarno-igrani film koji će večeras tii prikazan na RTS-u nije srpska propaganda ili srpska bajka kako se govorilo, kao i da su sve tvrdnje iznete u filmu zasnovane na međunarodnim dokumentima i na ozbiljnim istraživanjima.

"Film je urađen na osnovu istraživanja Dika Martija i izveštaja koji je usvojen u PSSE, kao i na jednom Unmikovom dokumentu iz 2003. godine u kojem su date izjave svedoka, bivših pripadnika OVK koji su imali direktna ili indirektna saznanja kako o transportovanju Srba u Albaniju, tako i o trgovini organima", navela je Zarićeva.

Nakon izveštaja Dika Martija sprovedena je i prilično opsežna istraga kojom je rukovodio specijalni tužilac Klint Vilijamson, a kojom su potvrđeni Martijevi navodi.

"To je treška i tragična priča o sudbini kidnapovanih ljudi, atmosferi koja je vladala posle 10. juna 1999, priča o pravdi koja je bila selektivna. Ljudi su kidnapovani na ulici, na radnom mestu, imali smo čak i slučajeve da su kidnapovani lekari ispred bolnice, student stomatologije koji je radio u hitnoj pomoći, i to se dešavalo pred kontingentom Kfora koja je tada bio prisutan", rekla je autorka filma.

Nestalo, stradalo i ubijeno više od 1000 ljudi

Prema dokumentima, nestalo je, stradalo ili ubijeno više od 1000 ljudi, od kojih je više od 700 Srba. Za sudbinu njih 400 se ne zna do danas.

"Jedan broj Srba je odmah po kidnapovanju na Kosovu ubijan, deo je vođen u improvizovane logore. Unmikovi dokumenti pokazuju da su na Kosovu 1999, a gde je najstrašnije bilo u junu, julu i avgustu, postojala 144 improvizovana logora. Kada je pred očima međunarodne zajednice postalo rizično, jer ja ne mogu da kažem da Kfor te nestale nije tražio, OVK je počeo da ih transportuje u Albaniju", navodi Zarićeva.

Oni su prevoženi kombijima, hladnjačama, a kada je postalo suviše rizično da ih prevoze preko granice, vodili su ih i pešice.

"Oni su u Albaniji bili u pograničnim oblastima, smešteni po privtanim kućama, štalama, ambarima, a neki su odmah po dolasku u Albaniju i ubijeni, a neki srbi su i mertvi prebacivani sa KiM u Albaniju. Jedan broj njih je završio kao žrtve trgovine organima", ističe Zarićeva.

Jedan deo otetih je shvatio u "žutoj kući" koja ih sudbina čeka

Istakla je da postoje jeziva svedočenja svedoka, bivših pripadnika OVK - vozača kamiona, hladnjača, kombija koji kažu da su ljudi visoko u planinama radili fizičke radove, poljoprivredne radove, sekli drva, da su "bili u vazdušnoj banji" gde su pripremani za sudbinu koja ih čeka.

"Po svedočenjima svedoka, koja su data u Unmikovom dokumentu, jedan broj ljudi je shvatio koja će im biti sudbina. Prevoženi su s jedne na drugu lokaciju, po grupama od 5-10 ljudi, da ne bi bili preuviše upadljivi lokalnom stanovništvu. Svako od njih je prošao kroz najmanje dva tranzitna logora prošli", rekla je Zarićeva.

Napominje da "žuta kuća" nije bila klinika u kojoj su vađeni organi, kako se dugo mislilo, već je to bila druga kuća u mestu Fuše Kruje, u blizini aerodroma u Tirani.

"U žutoj kući u selu Ripeu zarobljenicima su rađeni ultrazvučni pregledi, vađena im krv i u tim brojnim pregledima lekara, koji počinju već na KiM, pojedini zarobljenici, kako navode svedoci iz OVK, postaju svesni da će ih seći na delove", rekla je autorka filma.

Slađana Zarić navodi da, prema dokumentima i svedočenjima na kojima je baziran film, nije bilo reči o vađenju organa na živo, kao ni o transplantaciji kože, srca, očiju, a o čemu je pisano u našim medijima.

"Ovde govorimo o trgovini bubrezima, ne transplantaciji. Za transplantaciju su potrebni ozbiljni medicinski i tehnički uslovi, a ovde su, prema izveštaju Dika Martija, ljudi ubijani, da bi ubrzo zatim usledila operacija tokom koje je vađen bubreg, koji je čuvan u sterilnim uslvoima na ledu i zatim transporotovan u druge zemlje, najviše se spominje Turska", rekla je Slađana Zarić.

Porodice 23 godine ne znaju šta se desilo

Autorka filma navodi i da je podjednako teško bilo pratiti sudbinu otetih i priče majki koje više od 20 godina prolaze kroz agoniju.

"Pokušavali su sve, davali novac, radili sve što su mogli da bi dobili informacije i došli do najmilijih. Oni 23 godine nemaju telo, ne znaju šta se desilo, slušaju razne priče o mučenju, kasapljenju, sečenju", kaže Zarićeva.

Ona je htela ovim filmom da iznova pokrene proces, da se tela ljudi nađu, ali i da sačuva sećanja na njih.

"Želela sam, a mislim da to i jeste obaveza RTS-a, da pričmao o ovim ljudima, nestancima, sudbinama jer ako mi o njima ne pričamo, oni će još jednom nestati. Zato sam radila ovu priču, i Košare i '1998', da budu deo kolektivnog sećanja našeg naroda", istakla je Zarićeva.

Svoje sudbine u filmu iznose Verica Tomanović - supruga otetog profesora i lekara Andrije Tomanovića, Igor Todorovski - brat 28-godišnjeg mladića koji je otet sa svog radnog mesta iz Urgentnog centra u Prištini, Dragana Majstorović - majka nestalog sedamnaestogodišnjeg Ivana."

"Veliki broj ljudi će doći sa KiM i verujem da će film doprineti da saznamo šta se sa svim tim ljudima dogodilo, ovo je priča koju bi svi terbalo da znamo", poručuje autorka filma.

Žrtve bili i Albanci koji nisu bili lojalni OVK

Sem logora u kojem su zatvarani Srbi, ali i Romi, film doonosi svedočenja koja govore o logorima koje je OVK formiralo tokom bombardovanja, proleća 1999. u Albaniji.

"U logorima u vojnoj bazi u Kukešu i u Cahanu, pretežno su dovođeni i zarobljavani Albanci koji nisu bili lojalni OVK", rekla je Zarićeva.

Navodi da se upravo optužbe koje se pripisuju Hašimu Tačiju, kojem se sudi pred Specijalnim sudom u Hagu, odnose i na ta ubistva i maltretiranje i ratne zločine počinjene u logorima u Albaniji tokom proleća 1999.

"Ja sam pokušavala da saznam da li je i tada tu bilo Srba, a saznaćemo u filmu do kojih smo informacija došli", rekla je autorka filma.

Istakla je da ogromnu zahvalnost duguje crnogorskom novinaru Jovu Martinoviću i američkom novinaru Majklu Montgomeriju jer su upravo oni pokrenuli priču o "žutoj kući".

"Jovo Martinović je 2022. i 2003. došao do svedoka, bivših pripadnika OVK koji su govorili o trgovini organima i upravo preko njih priča dolazi do Unmika i dokument na koji se pozivam je komunikacija novinara i Unmika i na njih se Karla del Ponte posle poziva u svojoj knjizi. Saznanja koja su mi preneli doprinela su da celu priču razumem na što bolji način i što vernije prikažem i prezentujem gledaocima RTS-a", rekla je Slađana Zarić.

Nakon ovog filma, Slađana Zarić će raditi na poslednjem delu serijala "Dosije Kosovo", o martovskom pogromu 2004. godine.

Izvor: RTS