TV Most

Radoslav Lukić, u monaškom svetu Hariton (prevod sa grčkog jezika imena Radoslav), kažu, prošao je kroz kapiju smrti i postao sjajna zvezda na duhovnom nebu našeg roda, pravoslavlja i crkve. Venci njegovog ovozemaljskog života ispleteni su vrlinama, tog blaga naših svetih predaka, sa kojima je živeo život smirenja i poslušanja za Hrista i u Hristu.

Plodonosno seme naše vere, uz miris tamnjana, molitvu, liturgiju, post i pričešće, u Radoslavu je zasađeno u detinjstvu njegovog života.

Nažalost, ovaj Hristov pastir, koji se zamonašio, na svetoj srpskoj zemlji, na Kosovu, u manastiru Svetih Arhangela (sagrađen od 1343. do 1352. godine), zadužbini cara Dušana, kod Prizrena, žrtva je šiptarskih terorista 1999. godine.

Dan, kada je ugledao svet, Radoslav se rodio kao četvrto dete na Aranđelovdan 1960. godine, kao da je nagovestio njegovu sudbinu. Svetinje u Crnoj Reci i u Prizrenu, u kojima je monahovao, posvećene su Svetim Arhangelima Gavrilu i Mihajlu, a na njegovom krštenju sveštenomonah je proročki kazao: ''Radoslav će, kad odraste, da me nasledi.''

Njegov deda Radovan je bio crkvenjak. Kao vojnika Kraljeve vojske Nemci su ga zarobili u Makedoniji i odveli u Nemačku, u ropstvo, odakle se vratio po završetku Drugog svetskog rata.

Otac Budimir je radio kao rudar u kopaoničkim rudokopima, a majka Milka domaćica. Živeli su skromno u zabitom selu Seocu, kod Kuršumlije, podno kamenitog visa Treska. Struja u ovo potkopaoničko naselje je stigla tek 1980. godine.

Od posledica povrede u rudniku Budimir odlazi sa ovog sveta 1975. godine, a dve godine kasnije umire mu i majka Milka. Radoslav ostaje sa starijim bratom Radojicom, starijom sestrom Radijanom i mlađom sestrom Radmilom, dedom i babom. Deda odlazi u negledanje 1978., a baba 1983. godine. Te godine Radoslav se sa bratom i sestrama seli u Niš, gde zaposlenje nalazi u Elektronskoj, potom u Duvanskoj industriji. U gradu na Nišavi vanredno završava više razrede osnovne škole (u Seocu je završio četiri razreda osnovne škole sa odličnim uspehom), i Srednju saobraćajnu školu.

Odan veri i Hristu u manastiru Svetog Jovana Krstitelja u Gornjem Matejevcu, kod Niša, upoznaje svog budućeg duhovnika, starog igumana Iliju, koji je organizovao hodočašće u Svetu Zemlju.

Ilija je bio organizator i posete Hilandaru na atoskoj Svetoj Gori, a deo svog života, kao đakon, proveo je u crkvi rođenja Isusa Hrista u Vitlejemu.

Pripremajući se za monaški život, među putnicima se 1998. godine nalazio i Radoslav. ''Po povratku iz Svete zemlje njegova duša je još jače gorela ognjem nebeske ljubavi'' – zapisali su monasi manastira Crna Reka u ''Žitiju novomučenika crnorečkog 1999.'' u izdanju ove svetinje (Cicero, Vrnjačka Banja, 2009).

U manastiru Crna Reka, kao iskušenik, Radoslav ostaje dve i po godine, a zatim u odlazi u manastir Svetih Arhangela, kod Prizrena, koji se u to vreme uveliko obnavljao i očekivao prvo bratstvo posle pustošenja u doba Osmanlija.

''Radoslavljevo služenje Gospodu i bratiji i ovde se nesmanjenom ljubavlju nastavilo. ''On se angažuje na obnovi velelepne svetinje u čijoj se porti nalazio grob cara Dušana. Njegovo poslušanje se ogledalo i u nabavci potrepština za manastirsku lavru. U ovom manastiru 2. maja 1998. godine prima monaški čin. Bilo je to vreme sukoba sa terorističkom paravojnom formacijom OVK, samozvanom oslobodilačkom vojskom Kosova, a potom agresije NATO na SR Jugoslaviju.

Otac Hariton je bez straha prihvatio poslušanja i u tom nemirnom vremenu. ''Na pitanje vernika kako se ne plaši terorista, odgovorio je: Ne treba čovek da se plaši kad je na Božjem putu. Ja sam monah!... To što je rečima pred Bogom i ljudima izrekao, na delu je potvrdio... Primio je rafalnu vatru terorista na automobil kojim je išao u posetu bolesniku... Auto je bio izrešetan, a povređenih, na sreću, nije bilo... Njegova veličina, ljubav i požrtvovanje, pokazaće se i u vreme dolaska Mirovne misije Ujedinjenih nacija na Kosovo. Kolone srpskih izbeglica, kao tamne reke, vijugale su na Kosovu i Metohiji, tekući ka Srbiji. U najnovijoj golgoti našeg naroda potoci srpske krvi, ko zna koji put, napajali su kosovske božure... U opštem metežu i neizvesnosti... otac Hariton je bio priseban: "Ja odavde ne želim da idem ni po koju cenu. Ovo je moj manastir i moja zemlja.''

Petnaestog juna 1999. godine, nešto pre jedanaest sati, kaluđer Hariton je ispred episkopskog dvora u Prizrenu primio poslednje poslušanje... U gradu ga zaustavlja trojka terorista, koja ga, njegovim automobilom, odvodi u nepoznatom pravcu. Ovo se dešavalo naočigled nemačkih vojnika iz sastava Mirovne misije Ujedinjenih nacija - KFOR-a.

Haritonovo ''telo je pronađeno avgusta 2000. godine u mestu Tusus kod Prizrena od strane Komisije za eshumaciju tela nestalih i kidnapovanih Srba. Nedaleko od oca Haritona pronađena su i tela nekoliko postradalih Srba... Mučenikovo telo, kao iz korena iščupan kosovski božur, preneto je u manastir Gračanicu, gde je jedanaestog novembra 2000. godine služen parastos.''

Haritonovo telo je pronađeno bez glave i sa teškim povredama.

Novomučenik crnorečki Hariton je prvi monah koji je sahranjen u porti manastira Crna Reka od osnivanja ove svetinje, a njegov svetiteljski lik, koji su uradila sabraća u Crnoj Reci, nalazi se u kapeli Svetog Lazara u manastiru Svetih Arhangela i u Svetom Jovanu Krstitelju kod manastira Ostrog u Crnoj Gori.

U manastiru Crna reka sahranjen i i iguman Ilija.

- Monah Hariton je zaista bio božji čovek i po tome što se ni sa kim nije zamerio, što je svima velikodušno praštao. Sećam se da je govorio: ''Bog voli svakog čoveka i milostivo prašta sve naše grehe, kako onda da ja ne opraštam drugima'' – sećanje je Biljane Stošić, koja je Radoslava upoznala 1955. godine na pokloničkom putovanju u Svetu Zemlju. – Namera brata Radoslava je bila da ostane u manastiru Svetog Save Osvećenog.

Izvor: RTV Kuršumlija