TV Most

Martovski pogrom ostavio je traga u svakom čoveku koji živi na Kosovu i Metohiji. Dešavanja u toku dva dana, 17. i 18. marta 2004. godine, kao i žrtve ovog pogroma niko ne može da zaboravi. Neki od onih koji su i sami bili svedoci nemilih zbivanja i danas veoma sveže pamte sve tragične momente ovih događaja.

Advokat Vukašin Jokanović kaže da su mu duboko ostali urezani događaji kao što su 17. mart, Livadice, tragedija u Goraždevcu.

– Sve ove događaje sam izbliza pomno pratio i učestvovao na neki način u nečemu što bi značilo razotkrivanje i pokušaj da se nešto privede pravdi. Na žalost, bez ikakvih rezultata. Zahvaljujući jednom čoveku 17. mart dobio je sliku  pravog duha organizovanja. Pokušaj pojedinaca iz redova najodgovornijih pripadnika albanske populacije i rukovodstva da se 17. mart veže za davljenje dece u Ibru, ne samo da je po formi bio providan i demaskiran. Potpukovnik kanadske vojske Piter Pinsli je učinio veliki doprinos da se istina utvrdi. On je prvi utvrdio da su ta deca žrtve sticaja okolnosti. Nikakvog uticaja, ni psi, ni deca srpske populacije nisu imala. Zahvaljujući njemu prestala je kvalifikacija da je režija nastala zbog davljenja dece u Ibru – pojašnjava za RTV Gračanicu Vukašin Jokanović.

– Ono što je najstrašnije sve se to dešavalo pred licem međunarodne zajednice, pred onima koji su bili zaduženi da sprovedu mir, bezbednost i sigurnost na ovim prostorima. Bilans žrtava je možda za mnoge statistički podatak, međutim za nas je to živa prošlost, to su slike koje su pred našim očima kao da su se danas desile. Kako zaboraviti spaljene kuće, kako zaboraviti progon našeg naroda, kako zaboraviti rušenje krsta pod nogama ekstremista. Ono što nas boli je to da su to zločini koji ni do danas nisu istraženi. Nisu pronađeni ni počinioci, ni nalogodavci – kaže Malinka Mitrović, koja je u vreme martovskog pogroma bila direktor Ekonomske škole i te dane provela sa učenicima.

– Moj prvi i osnovni cilj je bio kako kontrolisati i spasiti svu tu decu koja su se našla u toj masi i koja su krenula goloruka da se brane, dok međunarodne snage nisu ništa preduzimale – pojašnjava Malinka Mitrović.

Gordana Đorić, predsednica Udruženja žena Avenija tog 17. marta bila je u Čaglavici na protestu sa učenicima zbog ranjavanja jednog od učenika.

– Tog dana se takođe održavao protest kao i prethodnih dana i odjednom smo čuli pucnje, a onda sam videla iz pravca Prištine, na Veterniku, ne samo na putu, već i sa leve i desne strane puta ogroman broj ljudi koji je nadolazio. Nisam mogla da verujem. Bile su hiljade ljudi. Nismo znali šta se događa. Kada smo ponovo čuli pucnje videli smo da jedna kuća na početku Čaglavice gori o odjednom više nije bilo straha, samo smo pokušali da se organizujemo i da se branimo. Muškarci su uzeli letve sa ograde i polako krenuli prema toj velikoj grupi kako bi ih sprečili da uđu unutar sela, da ne pale kuće i ne ubijaju. Pored mene su bile članice mog udruženja. Tog dana osetila sam veliku nemoć, naročito kada sam u jednom trenutku ostala iza blokade puta daleko od svojih – priseća se Gordana Đorić, koja kaže da se ovi događaji nikada ne mogu zaboraviti.

Đorić naglašava da su nam ovi događaji dali snagu da i dalje ostanemo na svojim ognjištima i da se trudimo da stvorimo bolje uslove života.

Izvor: RTV Gračanica